Licemerje

Američka ambasada u Beogradu je spustila zastavu na pola koplja u znak žalosti za izgorelim srpskim radnicima.

„Izražavamo najdublje saučešće porodicama i prijateljima radnika koji su stradali u požaru na ruskom poluostrvu Jamal“, saopšteno je iz ambasade.

Amerikanci su nam 1993. uveli sankcije pošto je austrijski diplomata, predsedavajući SB UN, sakrio dokaze da je SRJ ispunla zahtev o povlačenju snaga iz Bosne.

Pretili su da će nas sankcijama vratiti u srednji vek i tu surovu pretnju su i ostvarili. Propala nam je privreda, zdravstvo, školstvo, nauka, umirale su bebe, mladi, stari, muškarci, žene, nije bilo hrane, goriva, grejanja, saobraćaja, lekova, operacija,…

Ubilo se mnogo ljudi, mnogo je bilo mrtvih u obračunu na ulicama, mnogo je ljudi poludelo, obolelo od raznih bolesti. Srbija je tada uvučena u demografsku katastrofu a inflacija je dostizala do tada nezabeležene rekorde.

Zatim su nas Amerikanci bombardovali, zasipali uranijumom, razorili fabrike, puteve, mostove, javne i privatne zgrade, ubili su više hiljada ljudi, ubijali su decu na noši, devedeset troje dece nije dočekalo obustavu bombardovanja.

Oteli su nam Kosovo i naneli nemerljivu materijalnu, duhovnu i svaku drugu moguću štetu. Ambasador Kirbi se usuđuje da kaže: „Imamo bitnijih stvari od imovine Srba na Kosovu“. Amerikanac tvrdi da privatna imovina nije svetinja. Što to ne kaže u Americi i što je američka privatna imovina svetinja a srpska nije?!

I on i State Department su Vladi Srbije čestitali integrisanje pravosuđa severno od reke Ibar u pravni sistem Kosova a od toga nema bolje potvrde da taj čin sasvim sigurno nije u korist Srba i Srbije.

I sad su se setili, posle svog zla koje su nam naneli, da istaknu zastavu na pola koplja. Žale srpsku sirotinju. Čini se, ipak, da je akcenat na to da se tragedija desila na „ruskom poluostrvu.“ I to i jeste tako, jer bi pored svih ljudskih i materijalnih žrtava koje su nam naneli, žal za šest sirotana bilo čisto licemerje.

Kao što je licemeran i dan žalosti povodom njihove tragedije. Na velika zvona će da vrate njihova tela a nesrećni marginalci su otišli iz ovog beznađa  u surovi Sibir jer ovde nisu imali ni hleba, ni posla ni nade, niti će ih biti ubuduće, jer će surova „šok terapija“,  u liku „mera štednje“, do kraja razoriti ovo nesrećno društvo, jer je sasvim jasno, ako je jedini cilj da se vrate dugovi i kamate MMF i ostalim lihvarima i finansijskim pijavicama, da će posla i novca biti u Srbiji biti sve manje i da se iz gliba dužničkog ropstva na miran način nećemo moći iščupati.

Sirotim i nesrećnim radnicima je trebao posao i novac da prehrane porodice, novac za lekove, da deci obezbede neki civilizacijski minimum, bili su anonimni i nepotrebi ovoj državi a sada im u počast emituju tužnu muziku.

Dejvid Bekam odlučio je da finasijski pomogne deci širom planete, a počeće od onih najugroženijih zemalja Džibutija, Burkine Faso, El Salvadora, Svazilanda, Bangladeša, Papue Nove Gvineje i Srbije.

U Blicu se čude otkud Bekamu takva ideja, otkud Srbija u tom društvu. Blicu je glava u Nemačkoj i nije im jasno da je Srbija najsiromašnija zemlja Evrope i da će biti još siromašnija posle primene recpata MMF. Srpski radnici će sa kolegama iz zemalja trećeg sveta tek umirati i stradati po gradilištima širom planete. Dan žalosti je samo način da se operu ruke i umiri savest, ako je i do toga, osim kao marketinškog utiska o brizi za ljude, ikome stalo.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: