Sirotinja (ni)je dovela Srbiju do bankrota

Žalosno je da siromašna Srbija nema prečeg posla od borbe premijera sa intersenim grupama okupljenim oko vrhuški Zvezde i Partizana po pitanju njihove privatizacije. I? Mrka kapa. Već smo videli da sam premijer priznaje da nema snage da reši taj problem jer su interesi previše jaki, čak toliko da su jači od države.

A naivni narod treba da veruje da se ima snage i znanja da se izvučemo iz ove bede, a nema se ni snage, ni znanja, ni moći da se reši tek jedan problemčić u moru daleko većih problema u kojima se davi ova država i ovaj nesrećni narod.

Savršeno je jasno da vlast nema nikakve ni šanse u sudaru sa bilo kojom interesnom grupom i da je jedini način lečenja frustracije koju indukuje takva nemoć demonstracija sile nad sirotinjom u vidu smanjenja bednih plata i penzija, jer, kako kaže premijer,

„građani podržavaju, bar prećutno, sve što vlada radi pošto su svesni u kakvoj je situaciji država i da se trošilo više nego što se zarađivalo, i da se nešto mora uraditi kako ne bismo bankrotirali i propali, ali da podrške oko pitanja privatizacije sportskih klubova nema.“

U Srbiji oko dva miliona građana živi ispod granice bede.  Nove mere MMF će taj broj sigurno znatno povećati i prikovati Srbiju na prvo mesto po siromaštvu u Evropi. Oni i stotine hiljada nesrećnika nešto tik iznad granice bede sasvim sigurno nisu trošili više nego što su zarađivali, ali nažalost plaćaju bahatost i trošenje drugih: jakih interesnih grupacija iz vlasti, sporta, javnih preduzeća, tajkuna,…i nikoga ne podržavaju prećutno, ali su zasada nemoćni za bilo kakvu reakciju, jer su to ljudi sa dna okrenuti svom jadu i svojoj bedi, svom očaju, od kojih je greh uzeti, bar u pravoslavlju.

Dakle, nemoćnoj grupaciji, onih sa primanjima od 200 do 400 eura, koji ne mogu trikovima da povećaju platu za procenat umanjenja, onima koji nemaju ni dnevnice ni apanaže po upravnim odborima, kojima niko ne daje mito da završe posao za koji su plaćeni, koji nikome ne trebaju, lako je oteti, ali se mora znati da to što nesrećnici ćute uopšte ne znači da podržavaju to uzimanje, već označava nemoć, koja će uskoro preći u stanje poznato kao: Svejedno je, uzmite sve, jer ubrzo neće imati šta da se brani, kao kod prosvetara kojima će se dodatno oteti novac za vreme provedeno u zakonskom štrajku, što ih više ne uzbuđuje, jer se nema šta braniti, a to stanje je potencijalno najopasnije stanje i vlast bi o tome morala ozbiljno da razmisli, bar sebe radi.

Da postoji ozbiljna država, koja ima cilj da društvo izvuče iz krize, da je država najjači faktor bila bi nezamisliva priča da se ima snage da se vodi sistem a da se nema snage da se reši jedan njegov beznačajan deo. Da se ima snage da se pokrene čitava kompozicija, ali da se nema snage da se promeni neki točkić. Želi se preumljivanje naroda, da počne da liči na Nemce, a ne može da se promeni mentalni sklop i pobede kriminalne interesne grupacije u propalom fudbalu?!

Sasvim je jasno da će samo sirotinja (a to je većina stanovništva) primenom surovih „mera štednje“ ostati kratkih rukava zato što su brojne interesne grupe jače od države, da su čak jači partneri, i da su penzioneri, prosvetari i još poneki marginalci jedine grupe na kojima može da se demonstrira neograničena sila.

 

 

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: