Caru i carevo i božije

Izgleda da izuzev ovozemaljskog, prolaznog i ništavnog – kako vladike propovedaju vernicima, ništa drugo ne postoji. Car je i car i bog i, osim toga cara – boga, drugog boga nema. Poštuje se naravno pravilo: Prema svecu i tropar, pa na Putina ide Obama a na Filareta američka ambasada.

Kako bi se drugačije moglo protumačiti subotnje razrešenje Filareta posle odluke od petka – da mu se da još godina dana da sredi stanje u eparhiji, izuzev ako se u nedelju ne dogodi čudo i Filaret opet vaskrsne.

Subotnjem zasedanju nije prisustvovao mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije, koji pripada krugu koji predvodi vladika bački Irinej (Bulović) – objašnjava izvor „Novosti“ iz Patrijaršije. – On je morao službeno da napusti Beograd, što se pročulo po Patrijaršiji. Ovu situaciju iskoristio je Amfilohije sa sebi bliskim episkopima i, posle prebrojavanja, izvršio pritisak na patrijarha da, uprkos ranijoj odluci, Filaretovu odgovornost stavi na glasanje.

Nisko, da niže ne može biti. Ili možda može?! Što da ne?! Kad je sve palo u blato, sve postaje moguće. Amerika ne bira, udara i na Putina i na Filareta. Meša se svuda i gubi ugled. Na Saboru je jedva pobedia, trikovima Amfilohija i Grigorija i to je jedino dobro. Dobro je da je jedva pobedila iako je SPC izgubila.

Zaista je neverovatna hipnoza kojom je Zapad u stanju da opčini i potčini svakovrsne lokalne marionete: političare, sveštenike, umetnike, intelektualce, pa i običan narod – nepismenu sirotinju gladnu američke demokratije.

Naravno da je najjača moć ucene i(li) dolarske magije, ali ništa nije manja magija kojom se bezobrazno podiže ego nesrećnika u tim svojevrsnim globalnim lutkarskim pozorištima.

Ubede ih otpravnici poslova moćnih zemalja u palanačkim prestonicama pokorenih država, da su izuzetni, da ih čitav svet gleda sa nadom i divljenjem, da su njegovi spasioci, mesije, najveće demokrate, CNN Breaking news-ovi…I onda nasupa belaj.

Kada svetla utihnu, kada se spuste zavese, na karuselu Zapadne demokratije se odmah zavrte nove nade, novi izuzetni, novi koji se dižu u nebesa, koji ne razumeju da ih dižu samo zato da bi ih lakše trenuli o zemlju, već sutra, kada ne budu trebali nikome osim sebi i najbližima.

Nema potrebe da nabrajamo stotine slučajeva nesrećnika koji su po prestanku dejstva čarolije bili surovo i brutalno odbačeni, mada su kao i odstranjeni prethodnici verovali da su prekinuli lanac tog zlog udesa, da su oni zaista nešto drugo, kao da Zapad traži nešto drugo, a ne slepu poslušnost, bez pitanja i razmišljanja, dok se ne obave planirani poslovi tekuće faze.

Sećamo se, nije nikakva tajna, da je vladika Artemije bio veliki miljenik Zapada tokom devedesetih, naravno ne zbog njegove vere u Vaskrslog Isusa već zbog njegovog važnog mesta u hijerarhiji SPC i ugleda u narodu, što je Zapadu bilo neophodno za preuređenje srpske politčke scene, a sve radi postizanja svojih sebičnih ciljeva na Balkanu.

Poznato je i kako se surovo potom obračunalo sa čovekom koji je prvi počeo da ruši „Despota“- na žalost i čuđenje sa Vukom Draškovićem- i kako su potom odabrani novi miljenici.

Artemije je učešćem u „Savezu za promene“ dao veliki kredibilitet antimiloševićevskoj opoziciji, primio ga je i predsednik SAD i ministar spoljnih poslova, i ostali američki poslušnici u Evropi, i na to nikoga u Srbiji nema potrebe podsećati, izuzev onih u SPC koji su ga neposredno satanizovali i rušili, koji su, isto kao i svi prethodnici, bili čvrsto ubeđeni da će se na Artemiju stati, da se njima ni slučajno neće dogoditi što i Artemiju, da posle jednokratne (zlo)upotrebe neće biti (od)bačeni, da će njegovom žrtvom uspeti da zasite neman, da će se Aska ostatak života lepo družiti sa vukom, što se najnovijom dešavanjima na Saboru SPC pokazalo kao  veoma naivno.

Miljenici, međutim, zaboravljaju da Zapadne gazde ne vole nikakva iskakanja. Kao što im više nije prijao rečnik vladike Artemija, tako im sigurno nisu bile drage reči vladike Teodosija, pred deset ambasadora, da su: „napadi pokazali da za Srbe povratnike na Kosovu još nema minimuma sloboda i garancija za normalan i bezbedan život“ .

Jer oni, veliki ambasadori i njihove moćne države su stvorili i priznali državu Kosovo, agituju za nju, hvale je širom sveta i pričaju slavopojke o kosovskoj slobodi, multietičnosti, multireligioznosti i demokratičnosti i ne vole da čuju da ta država nema čak ni minimum sloboda i garancija za normalan život.

Jasno je da svi objektivni znaju da je to tako, kao što su znali za sve što je objavio Dik Marti, ali nisu oni rušili vladiku Artemija da im neko novi drugi priča istu priču, kao što ni Đinđić nije smeo da priča Miloševićevu priču u vezi Kosova.

Oglasio se potom i drugi novi miljenik Zapada – arhimandrit Sava Janjić, tvrdnjom da je “Smanjenje broja vojnika Kfora jako opasan proces”, izrazio je i sumnju da „Kosovska policijska služba može na pravi način preuzeti brigu o bezbednosti na Kosovu i da je zbog toga veoma važno da najveće srpske svetinje u pokrajini ostanu pod zaštitom medjunarodnih vojnih snaga“, te da je „ istorija pokazala, do najnovihih dešavanja poslednjih godina, da su srpske svetinje na Kosovu i Metohiji ugrožene i da postoji velika opasnost da one ponovo budu napadane.”

Odakle takva Zapadnohulna priča kad su najvažniji kosovski i svetski zvaničnici bili u posetama srpskim svetinjama i njihovim upraviteljima. Dolazili su: Bajden, Kušner, Rasmusen,…

Zar ta pitanja nisu skinuta sa dnevnog reda, zar novim kadrovskim rešenjma nisu zalečeni svi problemi, zar odlaskom onoga koji je “sejao mržnju među ljudima tj. vernicima”-kako je Artemija opisao sekretar Islamske zajednice Kosova Resulj Efendija Redžepi, nije nastupilo vreme „saradnje, tolerancije i dijaloga“? Zar nije ta Kosovska policijska služba u čije se moći sada sumnja, koliko juče, u nekim skorašnjim događajima bila pouzdana i hvaljena?

Uz kratkotrajni zastoj, dok se ne nije zabašurio izveštaj Dika Martija, Zapad i dalje pravi državu na teritoriji Srbije, a svetinje koje mi zovemo srpskim, postaju kulturna dobra te nove države potpuno očišćena od srpskih korena.

Shodno tome i rušenja i paljenja manastira i crkava, te pitanja njihove obnove potpuno su podređena tim ciljevima, tako da upravo kosovska država mora da ih izgradi i(li) obnovi, da novac, naravno sve to sa svojim firmama i time ih pretvori u kulturno-istorijske spomenike koji će ukazivati na duboke temelje albanskog Kosova potirući tako svaku srpsku prisutnost.

To je nastavljeno daljim kadrovanjem Zapada na Saboru SPC, na kome je sa 18:17, u jednoj nedemokratskoj instituciji kakva je crkva, na demokratski način razrešen Filaret, čime je, zbog sitnih ovozemaljskih računica sitnih račundžija, opasno počeo da se potkopava duhovni temelj srpskog naroda, možda jedino sidro koje mu je preostalo da se ukotvi da ne iščezne u ovoj besnoj oluji sledbenika boga novca u carsvu laži.

Uglavnom Zapad mnogo zna i njemu saveti i priče lokalaca ne trebaju. A ko se sa Zapadom uhvati u kolo, čak i da ne pogreši ni jedan korak, moći će da igra “važnu” ulogu samo neko vreme. Stoga nije preporučljivo pričati neke stare priče na stare teme. Ni političarima, ni crkvenim velikodostojnicima. O Zapadnim namerama i potezima mora se pričati samo najbolje i bez talasanja ako se želi da (košmarni) san i carstvo ovozemaljsko traju što duže jer izgleda da, osim ovoga, drugoga carstva nema.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: