Od Baščaršije do Srebrenice

Ispranim mozgovima nesposobnim da sagledaju komleksnu sliku događaja, servira se crno-bela slika dobra i zla, kauboja i indijanaca, loših momaka Srba i dobrih i nevinih svih ostalih. Tako se došlo do Srebrenice -sažetka svih zločina koji su se desili na Balkanu, „najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata“.

Srebrenica je međutim samo tragičan završetak krvavog kola koje su poveli „bečki konjušari“ koji su u blickrigu napali regularnu vojsku, regularne države i počinili prvi ratni zločin, nekažnjen naravno, kada su ubili 37 golobradih dečaka – nenaoružanih vojnika JNA, a zarobljene u gaćama poslali vozom za Beograd.

Potom je vođa „peštanskih kočijaša“ na Jelačićevom trgu u Zagrebu izjavio pred više desetina tisuća napaljenih svedoka da rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije htela, a Nemačka i Vatikan to zdušno podržali, što je sve opevano u kičeraju „Danke Dojčland“ i izlivima šovinističkog ludila na Tompsonovim koncertima.

U BiH su Hrvati i muslimani protivustavno preglasali Srbe u Skupštini SR BiH. Vlast su preuzeli sarajevski kriminalci Caco, Ćelo, Juka, … ubijen je srpski svat na Baščaršiji, a Nemačka požurila da prizna takvu Bosnu, preuranjeno – kako je Nemce optužio Fajnenšel Tajms of Dojčland, i time izazvala rat u Bosni, pošto je Alija odbio da bude predsednik „skraćene“ Jugoslavije sastavljene od Srbije, BiH, Crne Gore i Makedinije i time propustio da nas sačuva katastrofe, jer je Bosna (muslimani) između mira i rata za suverenu Bosnu, kako je izjavio Alija Izetbegović, izabrala rat.

I povelo se Bosnom krvavo kolo, svako novo krvavije od pretodnog, jer u Bosni i na Balkanu drugačije i ne može. Neki muslimani su naišli na spaljene kuće i pobijene rođake, upali u prvo selo i pobili Srbe i spalili im kuće, kad su Srbi videli šta su uradili muslimani njihovim najbližim upali su u muslimansko selo…, i tako dalje i tako redom, sve do Skelana, Kravice,…Srebrenice.

UN su Srebrenicu proglasile zaštićenom i demilitarizovanom zonom. Da se to sprovede u delo bili su zaduženi holandski plavi šlemovi, a kako su oni to oni uradili svedoče stenogrami komandanta armije BiH Raima Delića, koji je na sednici predsedništva BiH izjavio

da Orić u Srebrenici ima više naoružanja nego što je cela armija BiH imala 1993.

Iz nedemilitarizovane Srebrenice muslimani su sejali smrt u srpskom Podrinju. Groblja ne lažu i nisu pala sa Marsa. Počinjeni su monstruozni zločini nad Srbima, a antologijski opis toga zla ne dolazi iz srpskih već iz muslimanskih izvora.

U knjizi Ibrana Mustafića „Planirani haos“ možemo naći opis ubistva sudije Slobodana Ilića, onako kako je to autoru ispričao Naser Orić.

Kad smo onu ekipu zarobljenih Srba iz zatvora ponovo poveli prema Zalazju i kad je počelo klanje, meni je dopao Slobodan Ilić. Popeo sam mu se na prsa. Bio je bradat i čupav kao životinja. Gledao je u mene i nije progovorio ni riječi. Izvadio sam bajonet i direktno ga udario u jedno oko a zatim provrtio nožem. Nije ni zapomagao. Zatim sam ga nožem udario u drugo oko. Nisam mogao da vjerujem da ne reaguje. Iskreno rečeno, tada sam se prvi put uplašio, tako da sam ga odmah poslije toga preklao, navodi Mustafić u knjizi Orićevo svjedočenje.

Ibran Mustafić, jedan osnivača SDA kaže:

Sami smo pobili 1000 svojih u Srebrenici i tvrdi da su se sve dogovorili Alija i Klinton. Da je zapravo od 1992. postojao projekat manipulacije po kome je jedino bilo bitno da se prikaže što više bošnjačkih žrtava.

Da bi olakšali početak operacije bombardovanja srpskih položaja Amerikancima je bio potreban jedan događaj velikih razmera. Zato Klinton i nije smeo da gleda u oči rodbinu žrtava kad je sa Alijom dolazio u Srebrenicu – bio je odvojen od njih vizuelnom preprekom, a sada opet dolazi i da li će sada smeti da ih gleda u oči ili će se kriti iza paravana?

To izričito tvrdi i ratni komandant Srebrenice Hakija Meholjić kao učesnik sastanka u Sarajevu na kome je  Alija Izetbegović izneo Klintonovu ponudu da se žrtvuje 5000 muslimana u Srebrenici da bi NATO mogao da dobije jak razlog za intervenciju protiv Srba u Bosni.

Dakle nevinim žrtvama zločina u Srebrenici, dečacima koji su ubijeni vezani žicom-kako su tvrdili Madlen Olbrajt i Čedomir Jovanović, treba se pokloniti do zemlje, treba se pokloniti i Srbima, ako ih ima, sahranjenim pod firmom muslimana, ali zašto bi se trebalo klanjati žrtvama međumuslimanskih obračuna ili muslimanskim vojnicima koji su poginuli u borbi, a mnogi od njih su sasvim sigurno počinili brojne zločine u Podrinju.

I zašto bi mi trebali da osećamo krivicu za zlodela hrvatskog zločinca Dražena Erdemovića koji je priznao da je pobio muslimane u Srebrenici a sve u „naše ime“ a da ga zato niko nije ovlastio niti ima pojma o tome šta je taj zlikovac, koji se nagodio sa tužilaštvom, radio po Bosni i kakve veze građani Srbije imaju sa tim.

Dakle, ako je nekome stalo do mira na Balkanu, a nije, največće kazne bi pripale projektantima i izvođačima razbijanja SFRJ jer je to najveći i najmontruozniji zločin i on je rodno mesto svih zločina koji su se potom desili i ne može nijedan od tih da bude sažetak zla samo sa jednim ciljem da se projektanti i izvođači užasa spasu zaslužene kazne.

Svaki seoski sud bi slučaj sagledao hronološki, od početka do kraja, sagledao bi sve olakšavajuće i otežavajuće okolnosti i doneo pravdu za sve nevine žrtve i osudu za sve krvnike. Nečije nedelo je izgradilo groblje u Bratuncu. Onaj ko se pravi lud i ne primećuje te žrtve samo sokoli zlo da prvom prilikom uzme nož ili pušku u ruke, da nekažnjeno zlo povede novo još krvavije kolo. Ako se svaki zločin ne osudi, ako ne budu sve žrtve jednake pred pravdom kao i pred Bogom neće biti dobro, kao što nisu dobre ni ove zakulisne igre licemernog sveta oko Orićevog dnevnopolitičkog hapšenje u Bernu ili britanska rezolucija o Srebrenici koju će napisati bez arhiviranih dokumenata koja se kriju u UN, bez saslušanja Klintona, Mustafića, Meholjića…

Da li mi, nesrećni likovi sa Balkana, možemo konačno jednom da uradimo nešto u svoju korist, da se osvestimo i da sagledamo koliko su nam zlo naneli lažni prijatelji svojim geostrateškim igrama koristeći našu međusobnu mržnju, ako ovako bolesni, bez posla, siromašni, bez nade uopšte možemo racionalno da mislimo. Hoće li nam opet tutnuti oružje u ruke da padnemo u  još dublje zlo i bedu?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: