Prodaja oproštajnica

Da se u Srebrenici desio genocid ne bi Englezi predlagali rezoluciju o tome. Kako ona nije prošla u SB UN to pitanje sa naše strane treba da bude zatvoreno, jer bar 95% građana Srbije – poreskih obaveznika kako ih naziva Vučić, nema, niti je ikad imalo ikakve veze sa Srebrenicom, tako da svakodnevni pritisak u vezi ratnog zločina nad zarobljenim muslimanskim borcima koji je tamo počinjen, može samo da natera ljude da počnu beže iz Srbije glavom bez obzira i priključe se reci migranata, jer je ovaj teror, svakodnevnog klanjanja žrtvama samo jedne strane u opštem ratu i moru zločina, psihički neizdrživ.

Tri meseca posle događaja u Srebrenici Milošević je bio u Dejtonu i niko mu tamo nije tražio da prizna da se desio genocid niti je to iko pominjao. Zašto? Pa zato što i sami muslimanski prvaci Srebrenice optužili Klintona i Aliju da su napravili dil oko Srebrenice.

Ibran Mustafić, jedan od osnivača SDA je napisao: „Sami smo pobili 1000 svojih u Srebrenici“ te da su se oko svega dogovorili Klinton i Alija. „Od 1992. postojao je projekat manipulacije po kome je jedino bilo bitno da se prikaže što više Bošnjačkih žrtava“. 

Slično kaže i Hakija Meholjić, ratni komandant Srebrenice, učesnik sastanka u Sarajevu na kome je: Alija Izetbegović izneo Klintonovu ponudu da se žrtvuje 5000 muslimana u Srebrenici da bi NATO mogao da dobije razlog za intervenciju protiv Srba u Bosni.

Čak ih, i njihove gore list- Florens Artman, u svojoj knjizi teško optužuje da je: Srebrenica u julu 1995. godine „prodata“ u diplomatskoj igri i tajnom dogovoru SAD, Velike Britanije i Francuske. 

Hrvati i muslimani su pripremili rat u Bosni protivustavnim preglasavanjem Srba u Skupštini SR BiH. Nemčka ga ubrzala „preuranjenim priznanjem Bosne“ – po Amerikancima, a Alija potpisao, pa povukao potpis sa mirovnog plana ambasadora Kutiljera i na taj način Bosnu direktno gurnuo u rat što je lično potvrdio rečima: Mi (Bošnjaci) smo između mira i rata za suverenu Bosnu izabrali rat.

Rat nažalost nije igra, jedan zločin je povukao dva, dva četiri,…, i Bosna izmešana verski i nacionalno, zaplovila je rekom zločina i morem krvi. Zaratila je kuća sa susednom kućom, ulica sa ulicom, kvart sa kvartom, grad sa gradom, zaselak sa zaseokom, selo sa selom i sve se završilo Srebrenicom.

Alija, ne samo da je bio pod istragom Haškog suda zbog ratnih zločina, nego je, sagledavajući sve gore izloženo, glavni krivac za sve ono što je rat doneo kao njegov izbor.

I sad neki načelnik opštine u Srebrenici prodaje indulgencije i dobiće u ponedeljak dva miliona evra na opštinski račun, a tri milona uskoro. I sam se čudi tolikom novcu. Našao je osim toga da mu Srbija duguje 15 milona evra a nije ni premijer ni Srpske ni Bosne. On je sila za sebe – Duraković.

Zašto Srpska ne podnese račun šta joj to Srbija duguje? Neka račun podnese i Bosna kojoj je poznato da su žene i deca najvećih muslimanskih zlikovaca za vreme rata često nalazili spas i gostoprimstvo u Srbiji koja nikome nije isporučila račune za to, niti će.

Iz nekog, savim nerazumljivog razloga Aleksandar Vučić kupuje te Durakovićeve oproštajnice grehova

Naši ljudi su štedeli, to malo što smo mogli da damo, dajemo od srca. Želimo dobre, prijateljske, bratske odnose sa Srebrenicom, sa Bošnjacima, i želimo sto godina mira“

Srbija je najsiromašnija zemlje u Evropi koju je taj Alijin rat u Bosni „koštao kao svetog Petra kajgana“. Živimo kao pećinski ljudi već četvrt veka, jer ni rata u Hrvatskoj ne bi bilo da ga mi nismo hteli, klicao je svojevremeno Tuđman na Jelačićevom trgu u Zagrebu pred više desetina tisuća egzaltiranih Hrvata.

Dva miliona ljudi u Srbiji živi ispod granice bede, od toga 400.000 dece bez nade i radosti i ko zna koliko još tik oko te granice. Građani Srbije su podvrgnuti surovim merama štednje po receptima MMF, WB.

Ljudi dakle nisu ništa uštedeli da bi se moglo arčiti, već su im penzije i plate umanjene protiv njihiove volje, u skladu sa interesima međunarodnih lihvara. Tako da građani – poreski obaveznici , ne daju ništa od srca jer nisu ni u prilici da daju. Vlast to što je uzeto građanima deli okolo.

Država Srbija želi bratske odnose sa opštinom Srebrenicom, sa Bošnjacima, i mimo Srpske ili Bosne, direktno uplaćuje toliki novac u poseban entitet(?) državu(?) Srebrenicu. Zaprepašćujuće!

Pre te konferencije na kojoj se gola Srbija isprsila sa 5 miliona evra sirotinjskog novca, položeno je cveće i poklonilo se „Srebreničkim žrtvama“ u Memorijalnom centru u Potočarima.

Da se rat u Bosni desio pre Hrista (B.C), tada bi redosled odavanja počasti žrtvama rata krenuo od Srebrenice, jer se 1995. godina B.C. desila pre 1993. godine B.C.

Rat u Bosni se međutim desio posle Hrista, tako da se prvo desila 1993. pa tek zatim 1995. Prvo su se desili muslimanski zločini u Podrinju, a tek zatim u Srebrenici. Nijedna žrtva iz Kravice 1993, sasvim sigurno nikoga nije ubila u Srebrenici 1995. Mnogo je, međutim, muslimana koji su ubijeni u okršajima oko Srebrenice, a koji su vršili teške zločine u Podrinju 1993.

Da zaista hoće pomirenje, Bakir je danas konačno morao da oda poštu srpskim žrtvama iz Podrinja, da obeća, do utorka, novac za razvoj Kravice, Skelana i Bratunca, da primi „majke Kravice“ jer su i one majke, jer su i njihovu decu uglavnom pobili oni koji su 1995. ubijeni u Srebrenici.

Dakle pred kojim žrtvama su se poklonili predstavnici srpskih vlasti u Potočarima?

Poklonili su se muslimanskim vojnicima poginulim u proboju iz Srebrenice i da mogu da gledaju sa „onog sveta“ čudili bi se da vide Vučića i Dodika kako im odaju počast, a to bi za njih bilo i vrlo uvredljivo

Poklonili su se zlikovcima koji su takođe ubijeni u ratnom zločinu u Srebrenici a njih je manje od 500 što se spremao da dokaže tragični svedok, srpski forenzičar, na suđenju Mladiću.

Poklonili su se senima 1000 muslimana koji su nastradali u međusobnim sukobima.

Poklonili su se umrlim prirodnom smrću, leševim donošenim iz čitave Bosne, senima ljudi koji su upisani na spomen ploči ali su, hvala Bogu, živi i zdravi.

Naravno da ima i dosta nevinih žrtava i to su jedine žrtve kojima se treba uvek pokloniti, kao možda i senima Srba pobijenih u enklavi, a koji su verovatno pokopani kao muslimani. I još dugo vremena, i pored svega, sve je to suviše daleko od preko zvaničnih 8000 muslimanskih žrtava ili 20.000, kako je lagao nemački ministar odbrane Šarping.

Kad se Bakir pokloni u Kravici i ako počnu da osuđuju muslimane koji su vršili zločine nad Srbima ima nade. Ovako, kad Orić traži od Haga zaštitu od progona u Bosni jer je u Hagu već oslobođen, farsa se samo nastavlja. Uzgred budi rečeno, on u Hagu, nažalost, nije ni optužen za ono što je učinio, već za ono što nije, za ono što je učinio drugi, pa je i morao biti oslobođen.

Dobro bi bilo da Bakir u Kravici dobije aplauz kao što je dobio Vučić u Srebrenici. Ali od toga smo daleko kao od pomirenja i stogodišnjeg mira, jer ovako kako se radi, samo je predah, dok nekažnjeno i osokoljeno zlo opet ne započne krvavo kolo.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: