Baš bezobrazan narod

Novogodišnji propagnadni broj Novosti, kroz intervjue premijera Vučića i pisca Dušana Kovačevića, daje sadašnja i buduća viđenja Srbije i srpskog naroda sa očiglednim naglaskom da lenj i neradan narod, koji očekuje da mu nešto padne sa neba, mora da počne da se menja: da radi, da štedi, da ulaže, da konačno počne da liči na protestante ili bar katolike, da se ostavi mitova i „nebeske Srbije“ i prihvati radnu i svaku drugi etiku naših osvedočenih neprijatelja, koji i danas, kao i tri puta u prošlom veku besno kidišu na Srbiju, ovoga puta, doduše, na gvozdenu pesnicu su navukli svilenu rukavicu, pa nas ubeđuju da to uopšte ne boli, da je sve to u korist terapije posle koje ćemo valjda da postanemo veći Nemci i od samih Nemaca, valjda kao pripremu da pitanje stolice Kosova u UN bude rešeno po ugledu na Zapadnu i Istočnu Nemačku.

Sasvim je moguće da je mentalitet odnegovan u protestantskom okruženju od Nemaca napravio radan i štedljiv narod, ali je takođe napravio i narod koji je u dva svetska rata uzrokovao pogibiju više desetina miliona nedužnih žrtava njihovog ludila, bezbrojna razaranja i antologijske ratne zločine.

Krajem dvadesetog veka su nas kriminalno bombardovali, rušili, ubijali, zasipali uranijumom, oteli Kosovo i Metohiju, a besno napaduju i dalje, tako da ih ne treba uzimati za uzor jer je veoma očigledno da protestantizam ne rađa samo dobro nego i veliko zlo. A po cenu tog dobra, Srbi nikada ne bi počinili toliko zla.

Ako se ima na umu razlika u broju stanovnika Nemačke i Srbije, zločin njihovog divljačkog streljanja sto srpskih civila za jednog ubijenog nemačkog  – okupatorskog – vojnika, u slučaju da je Srbija nekim čudom okupirala Nemačku, bio bi ekvivalentan ubistvu 1000 nemačkih civila, što rečito govori o razmerama njihovih zločina u Drugom svetskom ratu u Srbiji, i o besmislu da Srbima bude uzor protestantska etika. Kad nam uzor ne bude pravoslavlje ni nas neće biti, da se zna.

Da naš narod nije marljiv, radan, vredan i štedljiv bio bi uništen za ove tri decenije terora lažnih hrišćana i fanatizovanih muslimana. Sankcije, ratovi, bombardovanje, izdaja, pljačka, otimanje,…i još nam ne mogu ništa ni Zapad ni njihovi štićenici, a da je teško i sve teže, jeste! Srbija je stara, bolesna i siromašna. Sve ono što vredi ode iz Srbije. Nerad i neznanje ne caruju u narodu već u vlasti. Zar nije smešna Vučićeva ponuda da prepušta mesto premijera onome ko zna da privatizuje Zvezdu i Partizan.

Demografska katastrofa, siromaštvo, otimanje plata i penzija, gubitak Kosova, pljačka 50 milijardi dolara posle 2000., kriminalna privatizacija, MKS, RTB, MSK, Azotara, FAP, Ikarbus, …,uništena poljoprivreda, gubici, pritisak za ulazak u NATO i uvođenje sankcija Rusiji, enormna zaduženost po svim osnovama… i sve je to ništa prema minornom problemu u jednoj ozbiljnoj državi, kakav je problem neke privatizacije, jer čim se naleti na „tvrdo“, na neke interese, na neke kriminalne i političke grupe, nema rešanja, a tamo gde nema otpora, kod sirotinje, uzima se bez pardona, otpušta, smanjuje, otima, demonstrira sila.

Političare je izabrao narod i oni imaju pravo da ga zaluđuju sve dok im to polazi za rukom.  I svaki će svoj politički ili krivični račun platiti lično kad za to dođe vreme. Opasniji su međutim oni likovi  koji političare dovode na vlast a posle se naivno čude pogubnim rezultatima svojih (ne)namernih promašaja.

Jedan od takvih je i Dušan Kovačević neumorni antirežimski demokratski borac 90-ih. On je, doduše, samo jedan iz kolone neviđene „srpske pameti“, kako su pisce, vladike, slikare, profesore, studente,…veličali CNN, DW, VOA, RSE u cilju satanizacije režima a time i slabljenja i slamanja Srbije.

Ilija Čvorović je bio udbaš, a radio je samo ono što je dužan da uradi svaki građanin Amerike, da prijavi policiji njemu sumnjive, da ubija, kao građanin, crnce koji mu se učine sumnjivim. Ali to je demokratski Ilija Čvorović i on ne izazviva podsmeh kao što nisu ni smešne američke zastave istaknute na privatnim kućama.

U Srbiji međutim čvorovići, udbaši, krezubi, nepismenu, slinavi, masni, znojavi, što mirišu na rakiju i beli luk, lažno su opisivali Srbiju koja je glasala Miloševića, to je slika Srbije koju su – posredstvom Kristijan Amanpur i Džemsa Rubina, iz izdajničkog Beograda emitovali lepi, pismeni, mirišljavi, pametni, liberalni, internacionalni, potkupljeni skotovi. Dopisali su čak  i „Kremansko proročanstvo“,  da bi progurali čoveka koji ima isto ime kao i ime sela, a da bi se to ostvarilo Vojislav Damjanović je morao da postane, na vreme – po napisanom scenariju, Vojislav Koštunica iz Koštunjića.

I sada, u Novostima čitamo njegovu žalopojku o srpskoj propasti, o siromaštvu, o beloj kugi, o tome kako su oni – čuvena „srpska pamet“ toliko dragocena za Zapadnu satanizaciju Srbije, zapravo bili samo obične „lude Naste“, koje su „mlatile po ulicama“, i ružile Srbiju naravno, dok se „stvarao poslovni ambijent koji danas vlada direktno ili iz senke“.

Za ovakav razvoj situacije Kovačević i ostali demokratski prvoborci i miljenici Zapadnih agentura su veoma odgovorni jer su narod zaluđivali uveravanjima da će sve biti drugačije, bolje i poštenije kad ode Jedan, koji je Zlo, a da će se sva ostala pitanja, pa i ono oko Kosova rešiti demokratski, jer je pitanje Kosova demokratsko, što ono nije, niti je ikad bilo, niti će ikad biti. I umesto da bar zaćute u svoj svojoj ušuškanosti, kad već nisu odgovarali za katatrofu kojoj su znatno doprineli, iščuđavaju se i nalaze se pozvanim da opet dele savete i sole pamet neukom, prostom i očajnom narodu.

I što je najinteresantnije i Kovačević, koje se odavno ne „bavi opozicionim razmišljanjem“, jer je verovatno zadovoljan inkorporacijom u sistem  – uhljebljenjem i beneficijama akademika, nesrećnim Srbima preporučuje „promenu shvatanja rada, pre svega mora da prestane da važi ona čuvena krilatica: ne može mene niko tako malo da plati koliko ja mogu malo da radim.“

Akademik nije obavešten da danas radnici, ono malo što ih ima, gotovo i ne primaju platu, a radno vreme traje sve dok samovoljne gazde odluče. Ako im je već  ideal protestantizam treba da znaju da se u Nemačkoj plaća rad. U Srbiji je, međutim, smanjena plata svima za 10%, i onima koji rade i onima koji ne rade, i onima koji štede i onima koji rasipaju. Vlast koja je linearno smanjila plate poslala je time nedvosmislenu poruku da je onaj ko radi i ko štedi lud. A ovamo hoće da glumimo protestante.

Dušanu Kovačeviću se priviđa da se u Srbiji „svaki dan nešto slavi i proslavlja“ a ne vidi da je Srbija mrtva, siromašna, stara, bolesna i ubijena i da mu se ta slavlja i veselja pričinjavaju od Slovenaca koji povraćaju po Guči i Beogradu za Novu godinu ili Bugara koji pohrle da slušaju cece i brene na trgovima ili što tajkuni i političari svakodnevno luduju po splavovima. Srpska stvranost je mnogo bliža očaju nego praznovanju.

Kovačević nam poručuje na kraju svoga pametovanja „da postanemo svesni da nam niko sa strane neće pomoći“. Ostajući dosledan jedino u pljuvanju komunizma, marketinški klikće: „Krenimo napred. Imamo sve“

Kako ga nije sramota?

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: