Kec na desetku

Nije potrebna neka specijalna pamet da se zaključi da je mnogo više nepoznanica nego jednačina da bi mogla da se reši mutna situacija oko poslova Srbije u Libiji u aranžmanu ambasadora Potežice koji je još jesenas vlastima u Beogradu uputio preteće pismo. I na samoj konferenciji za štampu – organizovane povodom ubistva srpskih građana u Libiji, Vučić i Dačić su ispričali nekako različite priče što je ostavilo nedvosmislen utisak da oko te otmice postoje neke krupne nejasnoće.

Otmica službenika ambasade je izvršena pre nekoliko meseci i najavljeno je da će biti rešena za dan dva. Posle toga se zaćutalo. Nije se znalo gde se nalaze oteti ljudi da bi se sve na mah saznalo – za veoma kratko vreme, kad su pronađeni mrtvi. Neko je izneo „kostur iz ormana“ i iznebuha za sve je optužena Amerika, uz njenu saglasnost, i to veoma oštro.

Ako samo pogledamo novinske naslove, u njima nema ni traga od dosadašnje snishodljivosti i poltronskog savijanja glave. Udaramo Ameriku posred čela, tražimo objašnjenje za smrt dvoje službenika odavno žrtvovanih i zaboravljenih u libijskom pesku, koji su sada, preko noći, postali ključni argument kojim se demonstrira briga za običnog čoveka, po cenu svađe sa najjačom silom, kojoj smo do juče šenili do gadljivosti.

Naslovi štampe su vrlo indikativni:

„Žetok fajt Beograda i Vašingtona“, „Okršaj s Amerima“.

Vučić traži da Amerikanci daju dokaze da oni nisu ubili Srbe, a Pentagon odgovara da su Srbi ubijeni pre njihovog napada.

Amerikanci su u bombardovanju Srbije ubili više hiljada ljudi među kojima devedeset troje dece, čak i na noši, mnogi ljudi su nestali, hiljade i hiljade su poludele, obogaljene, hiljade objekata je srušeno, zapaljeno, čitava Srbija je zasuta osiromašenim uranijumom, još se time hvali Hilari Klinton da bi dobila glasove krvožednih glasača. I nikada, ne da nisu uputili ni reč sažaljenja a kamoli pomislili da plate ogromnu materijalnu i nematerijalnu štetu, nego nikada nisu ni priznali da su bilo koga ubili, jer njihove žrtve nisu ljudi sa svojom tragičnim sudbinama već „kolateralne štete“ njihovih napora da primitivnu svetinu privedu demokratiji i poštovanju ljudskih prava.

I sad odjednom, prvi put u istoriji, Amerikanci se pravdaju. Oni koji su bacali atomske bombe na mirne građane, danas stojički i pognute glave podnose izlive besa srpskih vlasti i gotovo skrušeno objašnjavaju da nisu znali, da nisu hteli, da ih možda oni nisu ni ubili. Ali naše vlasti su nemilosrdne, ne prihvataju američko pravdanje, prepričavaju autopsiju i pritiskaju Amere da pruže dokaze, ili…

Znajući da imamo posla sa vlemajstorima laži i manipulacije moramo da se zapitamo čemu služi ova predstava nemoćnog pravdanja Amerike – koja se nikada nikome nije pravdala  – pred napadno agresivnim  zahtevima srpskih vlasti.

Odgovor i tajming događaja se mogu naći u činjenici da je ratifikacija privatnog sporazuma Vuka Draškovića sa Amerikancima u Skupštini Srbije izazvala veliki revolt srpskog naroda, tako da ova predstava nezavisnog srpskog režima i njegovo odlučno suprostavljanje Americi treba valjda da pokaže da Srbija nije banana država i lutka na koncu, te da samim tim ni NSPO sporazum nije štetan, jer da jeste, vlast koja tako oštro postupa sa Amerima nikada ne bi dozvolila da se on ratifikuje, jer kad smo spremni da dobre odnose sa Amerikom žrtvujemo za smrt dva čoveka, šta bi tek silna Srbija učinila da Ameri počnu da upadaju i razbijaju privatne kuće po Srbiji, nadziru i upadaju u državne institucije, počnu da gaze i upucavaju svakog ko im se učini sumnjivim.

Ameriku sva ova halabuka ništa ne košta a odgovara joj, jer ni njoj nije u interesu da dođe u jednu neprijateljsku sredinu, tako da se i ona ovom predstavom za mase prikazuje kao obazriva i bojažljiva sila koja žali ako je ona uzrokovala smrt dvoje ljudi, koja se čak i brani tvrdnjom da su oni možda ranije ubijeni, što bi valjda trebalo da znači da će i ovde u buduće biti krajnje pažljiva, kad puteve bude orala tenkovima, kad počne da pretresa i gazi, i poručuje, valjda, da samo nekim nesrećnim slučajem može da se desi da neko nastrada jer ona, to se valjda širom sveta zna, poštuje ljudska prava više od svega na svetu, srpska naročito.

Pored pacifikacije naroda i prihvatanja slike Amerike kao jedne razumne sile koja vodi računa o ljudima, može se zaključiti da je najvažniji rezultat ove demonstracije odlučnosti prema Amerikancima namera vlasti da se prikaže samostalnom, hrabrom i nezavisnom što se nije moglo zaključiti iz dosadašnjeg postupanja, što bi trebalo da joj podigne rejtig  koji se poprilično survao u zadnje vreme, a to njihovi mentori, kako vidimo, nikako ne smeju da dopuste.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: