Reward

Ljubitelji vesterna dobro znaju kako su šerifi širom Divljeg zapada pronalazili i hapsili kriminalce kojima nisu mogli da uđu u trag: Raspisivali su poternice sa ponuđenom nagradom i Amerikanci, kakvi god da su, uvek su doušniku isplaćivali obećanu sumu. Trgovina je za njih sveta, pa čak i kad je trgovina obrazom.

Tu uspešnu praksu Divljeg zapada Amerikanci nikada nisu napustili a kako su Srbi lakomi na novac nije im bilo teško da i ovde nađu doušnike, među kojima čak  i one koji tu sramotu nikada nisu smeli da prihvate zbog funkcije na kojoj su se nalazili.

Tako ovih dana čitamo da Radovan Karadžić i njegovi advokati – sobzirom na okolnosti njegovog hapšenja koje je prva tri dana zapravo bilo kidnapovanje – optužuju ćetvoročlanu ekipu : Rakića; Vukčevića; Snežanu Malović i Borisa Tadića da su od Amerikanaca naplatili 5 miliona dolara za njegovo hapšenje i isporuku Haškom tribunalu.

Ako se ima u vidu da je  Tadić bio predsednik države koji je dobijao na izborima glasove miliona građana a da se sada potpuno ofirao zalaganjem za priznanje Kosova, ulazak u NATO pakt i mogućnost da homoseksualci usvajaju decu, savršeno je jasno da je ucenjen, a da li je ucenjen pretnjom da će njegova trgovina ljudima biti obelodanjena najbolje on zna a znaćemo i mi, nadamo se vrlo brzo.

Sobzirom na pedigre, na članstvo u stranci bliskoj bandi otmičara iz Šilerove, stranci čiji je lider sa mesta premijera Srbije uhapsio i isporučio Hagu Slobodana Miloševića, za koga su Amerikanci takođe nudili 5.000.000 $, i to ne kao nagradu za obaveštenje gde je, nego baš za isporuku pošto ga je Đinđić držao u kućnom pritvoru, nije isključeno da se na osnovu te dobre demokratske trgovačke prakse i Tadić sa tom pohlepnom družinom upustio u kriminal.

Dok čekamo odgovor na pitanje ko je uzeo nagradu od 5 miliona dolara za isporuku Miloševića na Vidovdan, i saznamo i da li je isporuka baš na taj dan posebno plaćena, ne možemo da ne napomenemo Dačićevu trgovinu mrtvim Miloševićem, koja nije ništa nečasnija od direktnog uzimanja novca za njegovu isporuku.

Dačić nije bio na Miloševićevoj sahrani jer je Milošević, doduše kasno, shvatio da ga je ovaj prodao. Nikada Dačić nije javno bio ni na Miloševićevom grobu, niti je SPS ikada zvanično položila venac ili odala poštu svom prvom predsedniku i osnivaču. Dačić i SPS u prema Miloševiću napravili veći otklon čak i od onih koji su ga direktno prodali za pare.

Dačić je bio premijer i ministar unutrašnjih poslova i morao je da razjasni sve optužbe da su Milošević i njegova supruga masovne ubice. Morao je da odgovori na to ko je ubio Stambolića, Ćuruviju, ko je izvršio navodni atentat na Draškovića u Budvi.

Miloševićeva porodica je proterana  iz Srbije. Proteran je i otac onog nesrećnog deteta kojim Dačić manipuliše u Sava centru, i tako je ostalo do dan danas za sve vreme vladavine SPS i Dačića.

Miloševići su optuženi onako đuture, bez suđenja i dokaza i mogućnosti da se brane, i sav taj besram u kome je i sam učestvovao ne sprečava Dačića i SPS da se zarad opstanka na vlasti pozivaju na masovnog ubicu Miloševića, na njegovu ulogu u stvaranje prve srpske države s one strane Drine, na Rezoluciju 1244.

SPS i Dačić su uradili sve suprotno od Miloševića na koga se pozivaju. Kosovo je postalo skoro nezavisno za vreme njihove vlasti. Samo mu fali stolica u UN, a sam Dačić kaže da se i to može desiti pod posebnim uslovima, verovatno da ta stolica bude nešto manje udobna od drugih.

Mi smo preživeli bombardovanje jer smo odbili da NATO slobodno, bez ikakve odgovornosti i bez ikakvih troškova, krstari Srbijom a Dačićev SPS je to upravo omogućio u zadnjim danima već raspuštene Skupštine.

Mimo Ustava Srbije, mimo presude Badinterove komisije i mimo Rezolucije 1244 Dačićev SPS je vodio tzv. Briselske pregovore, uspostavio granicu i carinu sa Kosovom, ali nas nije izdao kao on kaže. Jer ni jedan socijalista nikad nije izdao. A oni mu na to aplaudiraju, ubeđuju sebe na taj način da je to istina, da sve to nisu oni uradili nego neko drugi.

Dačić tvrdi da je SPS jedina stranka levice a doneli su zakon o seoskim slugama, što su radnici po Zakonu o radu koji je doneo Dačić i SPS. Nezaposlenost je ogromna a javnost uveravaju u suprotno jer se kao zaposleni računa svako onaj ko radi bar jedan sat mesečno ili onaj kome se produžava ugovor o radu.

Srbija je najsiromašnija zemlja u Evropi, sa najmanjim primanjima u regionu, opljačkana je i devastirana. Umesto da oporezuju bogate, oteli su sirotinji plate i penzije i primorali građane da plaćaju banditske kredite koje su od banaka  uzimali tajkuni u savezu sa političarima, jer se drugačije nije ni moglo.

Sve u svemu beščašću Dačića i SPS nema kraja. A da će ih sirotinja glasati hoće. I to je naša nesreća. U ovom nakaradnom proporcionalnom sistemu, pošto sirotinje i nepismenih ima najviše, ljudi bez morala i savesti će upravo na nesreći tog jada i bede dobiti novi legitimitet da još žešće ošinu i otmu i krenu dalje u komadanje Srbije sa nadom da će je imati dovoljno, da će trajati za njihovog života, jer šta bi radili bez Srbije, čime bi trgovali, od čega bi živeli kao mali bogovi.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: