Rezervni četnik

U vreme kada je bio dopisnik Tanjuga iz inostranstva, a potom šef kabineta Mike Špiljka, rodoslov Vuka Draškovića je pretresen unazad sto godina i u njemu se, sasvim sigurno, nije nalazilo ni Č od četništva ni D od Draže. Komunistički pedigre mu je bio besprekoran – od A do Š.

Početkom devedesetih, u vreme pripreme razbijanja SFRJ, za potrebe Službe, onako bradat, raspojasan i raspsan, preobučen u Bulajićevog četnika, osim kompromitacije četništva i ideje monarhije, poslužio je i kao „srednjovekovni ovan“, ia za razbijanje grada Beograda i za razbijanje Srbije, što mu nije smetalo da već 1993. sa Miloševićem, preko prvog sa svoje liste Dušanom Mihajlovićem, formira vladu Srbije. Miloševića je tom prilikom nazvao šarmantnim i duhovitim. Učestvovao je i u saveznoj vladi krajem devedestih.

Učestvovao je i u skoro svim DOS – ovskim vladama. Tadiću je lamentirao o Dačiću -neveri koja mu je sedela uz koleno da bi, koliko sutra, sa tim istim Dačićem sedeo u vlasti. Bio je, i danas je, a i sutra će biti  u vlasti sa Vučićem –  koji je „ispunio SPO ideale“, kako se hvale.

Devedesetih je Drašković o Draži i četnicima pričao 25 sati dnevno. Halucinantna gomila na Ravnoj Gori oduševljeno ge je pozdravljala povicima i pucnjima. Predstavljao se kao reinkarnacija Draže Mihajlovića, rušitelj komunizma, oličenje otpora Miloševiću i njegovim eskadronima smrti, a kada je četništvo postalo nepotrebno za ciljeve koje je postavio pravio se kao da nikada nije ni išao na Ravnu Goru, kao da nema pojma kakve on, umiveni NATO fan, ima veze sa gibanicom, kao da sam nije prodavao predstavu da mu je, umesto majčinog mleka, gibanica bila glavno jelo od rođenja.

I sada, ko zna, možda mu četnici opet zatrebaju. Nije loše držati priključak sa beslovesnom gomilom prošlosti, pa je na Ravnu Goru je poslao rezervnog četnika -bez brade, Mirka Čikiriza, jednu bezličnu osobu koja ne bi dobila izbore  ni u svojoj ulici, koja živi  parazitski i lagodno od solidnih poslaničkih primanja, da obznani – urbi et orbi, da je posle 26 godina gubitaka svih izbora na kojima je učestvovao, Vuk Drašković ponovo iskamčio tri poslanička mesta – za Mirka i još dvoje, te da je Vučić konačno ostvario njihove političke ideale.

A njihovi ideali su samo da se dobro živi, da se kao na surfovanju, zajaši dobar politički  talas, a zatim se odmah merka sledeći, pa sledeći, pa sledeći,….

Da je na delu većinski izborni sistem, sav taj šljam sa srpske političke scene bi bio odavno počišćen, a ovako, kao Drašković, izgubi sve izbore od 1990., ali nađe dobre gazde koje je zadužio, recimo, kao ministar spoljnih poslova,  i prst u uvo u trošku sirotinje.

Jedina je sreća što Danica Drašković nije rođena u nekom gradu većem od Bjelog Polja jer i ovako ih je teško bilo  sve pozapošljavati na dobrim radnim mestima sa odličnom platom i obezbediti dobre stanove u Beogradu o trošku srpske sirotinje.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: