Upotreba čoveka

Veliki srpski književnik Vuk Drašković u rubrici pisma čitalaca u Novostima, u tekstu „Šta kriju tajni dosijei“, uobičajenom retorikom velikih praznih reči, poput Don Kihota, danonoćno ratuje sa komunizmom, tajnim službama, eskadronima smrti, bavi se mrežom žbira, špijuna, potkazivača, prodanih duša, u koju je Služba uvlačila čak i „srpske akademike, čuvene disidente, nacionalne pisce, pesnike, glumce, novinare, vladike, one koji su besomučno bili protiv komunizma, da bi, kad je komunizam pao i u Moskvi, svojoj svetskoj prestonici, stali uz Miloševoćeve generale, uz njihove tajne službe, eskadrone smrti…

A Srbija bi, po Draškoviću, „otvaranjem tajnih dosijea službi bezbednosti, dobila isto što i Istočna Nemačka, dobila bi slobodu, izlazak iz logora, šokantno i lekovito sučeljavanje sa skrivenom istinom o svemu i svima, demokratski duhovni i moralni preporod. Srbija bi raskinula strašni kontinuitet sa komunističkim termidorom i poretkom u kome je država plen a građani taoci i meta odmazde“.

I sve ovo napriča Vuk Drašković, čiji je otac koloniziran u Vojvodini, Vuk koji je rođen na tuđem imanju. Bio je dopisnik Tanjuga u vreme u kome mu je rodoslov bio politički podoban do desetog kolena, bio je šef kabineta neobrazovanog visokog komunističkog funkcionera Mike Špiljka i pisao mu nadahnute komunističke govore.

I kao što vidimo svi su bili prodani doušnici osim njega. Jedino je on, Vuk, ostao čist, neuprljan, jer ga onako bahatog i bradatog Služba uopšte nije bila u stanju da ga uoči, da ga iskoristi, recimo, za razbijanje studentskih demonstracija 1968.

Ali zato je on, ili neko drugi, napisao „Nož“, „prvi roman o genocidu nad Srbima u nacističkoj Hrvatskoj. Poput bombe, razbio je višedecenijsko skrivanje velikog zločina, jer je nova Titova Jugoslavija smatrala da se zatrpavanjem ustaškog genocida čuvaju bratstvo i jedinstvo. Na mene, tada i člana Saveza komunista, sručila se lavina optužbi da sam velikosrpski šovinista, razbijač brtastva iu jedinstva, čovek noža, propovednik četništva, narodni neprijatelj. U toj hajci su prednjačili srpski komunisti“

Robert Baer, bivši agent CIA, tvrdi da su milioni američkih dolara utrošeni kako bi se razbila bivša Jugoslavija.
Baer tvrdi da su tada on i njegove kolege dobili milione dolara kako bi uticali na političare i izazvali raspad Jugoslavije.

„Podmićivali smo stranke i političare koji su podsticali mržnju među narodima“, rekao je Baer.

Nož je bio idealan za taj posao CIA, i Vuku Draškoviću mora da bude jasno da je svesno ili nesvesno, takvim pisanjem u to vreme bio upregnut u taj krvavi projekat, jer se Jugoslavija nije mogla razbiti dok se nije potpalila mržnja između Hrvata i Srba, jer i da mu je istina bila na prvom mestu, a nije, morao je da razume da istina izrečena u nedoba može da dovede do tragičnih posledica.

I onda dolazi pokušaj prevrata na ulici. Anarhičan, sa bradom, vešt manipulator, sabrao je monarhiste, četnike, komuniste, antikomuniste, pismene i nepismene i samo tri meseca posle prvih višestranačkih izbora pokušao je nasilno preuzimanje vlasti. Jer  je on, još 9. marta 1991., video sve buduće bestijalne zločine Srba nad svima ostalim, u građanskom i verskom ratu koji se nije mogao izbeći, jer su zaduženi i plaćeni za raspaljivanje vatre radili bez predaha. Zato je, kad je požar počeo da guta Jugoslaviju i pretio da se rat izvede samo na teritoriji Srbije, odlučio da demonstracijama upozori vlasti da im „Srbija neće dati decu za njihov krvavi rat i rušenje Jugoslavije koje se pripremalo“.

Ostrašćeni komunista Drašković, ostrašćeno ratuje protiv svih terorističkih režima, koji su po njemu negovali komunizam ne prihvatajući da je srušen, a bio je u vlasti i sa Miloševićem, i sa Tadićem, i Vučićem i Dačićem naravno, imao je lepe prihode na koje je pristao, iako je na sceni bio omrznuti mu komunizam.

A kako su jadni ti eskadroni smrti najbolje sam pokazuje opisom „atentata“ u Budvi:

Milošević je tamo poslao Legiju i njegove teroriste. S razdaljine manje od tri metra Branko Berček, najbolji strelac Crvenih beretki, onaj koji je pucau u Ivana Stambolića, u mene je pucao osam puta, dva puta me pogodio, oba puta u glavu, ali ja sam, eto, nekim čudom te kuršume preživeo.

Najbolji strelac, najelitnije jedinice, sa manje od tri metra šest puta maši čoveka a dva puta ga kreše sa leve i desne strane, zbog eskivaže žrtve valjda.

Samo ova neverovatna priča Vuka Draškovića dovoljna je da se zatraži hitno otvaranje dosijea, da se ispriča istina o „atentatu“ u Budvi, o ubistvu Stambolića, o ubistvu Đinđića, da se objavi istina o ubistvima 90-ih, što je, naravno,  nemoguće jer je sve to planirano i organizovano sa onih mesta kojima i danas nije u interesu da se otkriju njihovi tragovi. Najjednostavnije je za sve optužiti Miloševića, jer mrtva usta ne govore, i prepustiti Draškoviću da sve to zatrpava beskonačnim bujicama nesuvislosti.

Umesto toga, Drašković hoće da se otkriju saradnici Službe, da se zavadi rodbina, prijatelji, da se razbiju porodice, da Srbi počnu da ratuju među sobom, jer će im Vuk zalaganjem za otvaranje dosijea od 1945, omogućiti da saznaju istinu, a što će ta istina, po ko zna koji put, nestati u ruševima u kojima će se Srbija naći posle toga, koga briga. Važno je uzburkati strasti i nahuškati braću jedne na druge, a odmah potom i Srbe na vrbe.

Vuk Drašković i nemački poslanici, ovih dana, usred Beograda, pozivaju Srbe da se suoče sa svojom, valjda nacističkom  prošlošću, baš kao što su se i Hitlerovi Nemci suočili sa zlodelima svojih očeva koji su prevazišli i najbolesniju maštu.

Nemci dakle ne odustaju od ideje da se promovisanjem novih zločinaca Srba, gorih od Hitlerovih Nemaca, nemačka zlodela pošalju u arhivu. U danima u kojima ustaški crnokošuljaši paradiraju Zagrebom, kad bi koljači da prave paprikaš od Srba u Hrvatskoj, nemački Hrvat Juratović traži od Srba, trostrukih žrtava nemačko-hrvatskih zločina kroz čitav 20. vek da se denacifikuju. Da se suoče sa svojom tragičnom prošlosti u kojoj su ih ubijali združeni Nemci i Hrvati.

Ako je i od Vuka, od Hrvata i Nemaca, mnogo je. Moraće da shvate da će im posao i ovoga puta biti uzaludan kao i uvek kroz istoriju, sa mnogo žrtava, razume se, za koje će opet da budu krivi Srbi, a ne oni koji su huškali na rat i izazvali ga. Oni će samo kao Obama, kad ga priteraju uz zid, da kaže da je pogrešio udarom na Gadafija. O žrtvama, razorenoj državi i reci izbeglica ni reč. Jer su oni sila, a sila je, zna se, neodgovorna.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: