Srpska posla

Skoro do juče, svi su nam bili prijatelji. Ceo svet se divio Vučiću i njegovim reformama. Kad najednom, preko noći, zajaukaše vojničke trube, da okupe vojsku koje nema, zatalambasaše eksperti sumnjivog morala da se uvede obavezno služenje vojnog roka i da se ono što treba da se stvara godinama stvori preko noći : Sposobna, dobro naoružana, odlično obučena i krajnje motivisana armija da brani zemlju.

Kada je Zapad pomoću DOS-ovske lopovske bande srušio Srbiju, odmah je poradio na njenom razoružanju, uništavajući sve ono što bi moglo da pruži otpor: I ljude, i oružje.

Sav čelik su pretopili u Smederevskoj železari, što nisu pretopili uništili su, a one koje nisu mogli da pobede na bojnom polju hapsili su uz pomoć domaćih plaćenika.

Uništena su borbena sredstva, slomljen je moral, oficire su hvatali kao zečeve i kao zadnju bagru isporučivali neprijateljima. Sve se to odvijalo u sluganskom Beogradu, pod rukovodstvom stranih oficira, koji i danas nadziru čitav odbrambeno-bezbednosni sistem čime se, u samom startu, obesmišljava bilo kakva ideja organizacije  odbrane zemlje.

I sada je, kako vidimo, na redu rat ili samo fingiranje rata, da se ljudi zaplaše i dignu ruke od svega, da se okonča raspuštanje Republike Srpske, prizna nezavisno Kosovo i sve ono što padne na pamet Zapadu i balkanskim „malima od palube“. Promoviše se neki „kontrolisani“ rat koji se gromoglasno najavljuje, a moguć je samo saglasnošću svih strana, jer ako saglasnosti nema onda nastupa haos.

Srbija je, kao što vidimo, prešla dug bezalternativni put ka EU, sve do odgovora Junkeru: Da to što je pisao Vučiću bolje i da nije. Tragični ukrajinski slučaj je pokazao da su nagli zaokreti sa njima suviše opasni. Suviše smo duboko ušli u tu evropsku močvaru da tek tako možemo da kažemo: Puj, pike, ne važi.

Da smo imali imalo zdravog razuma nikada ne bi klečali pred svakim evropskim činovničićem koji je u Beogradu lečio sve svoje komplekse niže vrednosti. Pa i sada, snishodljivost prema Devenoprtu i osionost prema Junkeru ne idu jedno sa drugim.

Razgovarati  sa EU na takav način, kada smo (iz)dali sve što su tražili i nisu, nema baš mnogo smisla. EULEX-om smo, sasvim nezakonito, i u korist svoje štete, sa Kosova oterali UN. Mimo domaćeg Ustava i svih međunarodnih dokumenata doveli smo Kosovo do nezavisnosti, a područje severno od Ibra, koje, do Petra Stambolića, nikada nije pripadalo Kosovu, čak ni za vreme Hitlera, naslilno smo ugurali pod Tačijev krvavi šinjel, i sada se Marko Đurić jada da Tači provocira posetom Jarinju! Pa zar Đurić zaista misli da su svi građani ostatka Srbije potpuno ludi?

A zašto Tači ne bi posetio granični prelaz između Srbije i Kosova koji mu je omogućila beogradska vlast? Srećom, sve je to nelegalno, jer je protiv domaćeg i međunarodnog prava, a time je i ništavno. Oteto jeste, ali je oteto uvek bilo prokleto. U to će se uveriti svi zlikovci koji su pobili nevin narod. Pravda je spora, do nje se teško dolazi, ali da će se svi računi, na duži rok, izravnati, u to ne treba da sumnjaju.

I nisu to nikakve bolne mere koje je jedino Vučić hrabar da sprovede. Sve to, kao i otimanje sirotinjskih plata i penzija, u situaciji kad se državni i partijski funkcioneri, rukovodioci javnih preduzeća, članovi i predsednici upravnih odbora i ostalih sinekura, tajkuni, lopovi i kriminalci bahate, bogate i rasipaju preko svake razumne granice, predstavlja samo osionost i demonstraciju sile vrhuške, koja od besa više ne zna šta će.

Doveli su ministra prosvete koji bi da sa 1500 evra kažnjava roditelje čija deca beže sa časova, a ne pita se šta će im škola, da li ti roditelji imaju i 20 evra, da li deca imaju doručak, obuću, odeću, da ne pominjem letovanje, a sve stoga što je bio bistar da ukapira da ima bogatuna koji svojoj deci mogu da plate 12.000 evra za godišnju školarinu u njegovoj privatnoj gimanziji, i takav čovek, ministar prosvete, koji nema pojma u kakvoj zemlji živi, koji nema elementarnu predstavu o jadu i bedi u kojoj se nalazi školstvo u Srbiji, u kojoj početnik master ima platu 320 evra, hoće da mu sirotinja plati 1500 evra, koje nikada u životu nije videla, a od sve imovine jedino mogu da im zaplene kontejner na kome se hrane.

Politika virtuelne stvarnosti i velikih uspeha polako jenjava. Ništa se dobro za Srbiju nije postiglo „merama štednje“, Briselskim sporazumima, izlaganjem poruzi u Srebrenici, kupovinom oproštajnice od 5 miliona evra, niti igranjem šaha sa Izetbegovićem, koji u Srbiji, u Novom Pazaru, ne da izjednačuje Sandžak i RS, nego tvrdi da je Sandžak država nastala raspadom SFRJ. Sam je sebi izradio specijalne veze Bosne i Sandžaka a da za to nema nikavu pravnu osnovu.

Politika, nepolitika, dovela je do ovog stanja,  namerno, iz neznanja, ili iz lakovernosti. Što se EU tiče, retorika se promenila preko noći. Pokušaj zauzdavanja Dodika je propao, velika Albanija naslonjena na Sandžak, ne kuca, nego lupa na vrata. Igra velikih igrača je završena na našu štetu, sa računima koji će tek početi da pristižu.

Neprijatelji su proželi sve pore ove nesrećne države tako da će se ona, i zbog svih drugih okolnosti, teško odbraniti, ako je još uvek nečiji cilj. Dani koji dolaze ne nagoveštavaju ništa dobro, a sve to stoga što ne znamo šta hoćemo, i što su Srbi potkupljivi i lakoverni kao malo koji narod. Šiptari, nama za nauk, od Prizrenske lige vode istu politiku, i zato su Amerikanci stali iza njih, pošto stati iza Srbije nema nikakvog smisla, jer niko živi ne zna iza čega bi se stalo.

I RS nije ništa drugačija. Dodik je u Laktšima, 4. oktobra, organizovao generalnu probu petooktobarskog puča, u kome su glavni akteri, po Mirijani Marković, bili žalosni Srbi iz Bosne.

Srbija je, zajedno sa Srbima iz Bosne, stvorila prvu srpsku državu zapadno od Drine, a nesrećni srpski političari su od više desetina Dejtonskih nadležnosti zadržali svega desetak. Sada su se uhvatili dana Srpske, a (iz)dali su sve važno što se moglo (iz)dati, naravo uz sufliranje, podršku, i(li) pritisak beogradskih vlastodržaca posle 2000. Sada su „doterali cara do duvara“. Ukupna srpska politika je potpuno ogoljena. Čini se da je grogi. Poznato je, da kad je bokser u takvom stanju, da je sve moguće. Kome će  opanci a kome obojci, u ovom trenutku teško je predvideti. Ali da je sve ovo posledica pohlepe, umišljenosti i dilentatizma srpskih vlastodržaca, sa obe strane Drine, u to nema nikakve sumnje.

Advertisements

One response

  1. Da, potpuno ste u pravu, kao i uvek. Ono sto je sada odlucujuce ( i za nas, posledicno) je „rat“ (protiv mafije koja vlada svetom) organizacije od nekih sto sedamdeset zemalja da se pre svega finansije sveta vrate u ruke drzava iz ruku pojedinaca. Vrlo su uspesni, za sada, hapsenja bankara su vec uveliko u toku. Naravno, to necete naci na javnim medijima, koji su i dalje u rukama mocnika. Nesto se pokrece. Neki izvori kazu da cemo do kraja godine biti oslobodjeni, tj. da Planeta upravo dozivljava toliko zeljenu transformaciju!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: