Oslobodilački pokret Crne Gore

Sa dosta zakešnjenja i Rusija počinje da shvata šta treba da radi. Predugo je bila u defanzivi prepustivši Amerikancima licencu na rušenje nepodobnih vlada i dovođenje svojih satelita na vlast. Na korak smo do toga da i Rusija, kao nekad, SSSR, Zapadu zagorča život koristeći njegove metode, samo što se to tada nisu zvale prodemokratske snage ili umerena, do zuba naoružana, demokratska opozicija, kao danas, nego oslobodilački pokreti.

Naravno da i Rusija, u zemljama koje kontroliše Zapad, sličnim metodama koje Zapad primenjuje širom sveta, pa i u samoj Rusiji, treba da formira svoje NVO, da okupi svoje plaćenike, oformi svoju prodemokratsku opoziciju za smenu lokalnog diktatora, da je naoruža, po potrebi, sličnim ubojitim arsenalom kojim Zapad naoružava svoje demokratske bande.

To nikoga ne bi čudilo niti bi to bilo šta neobično jer ekskluzivitet Amerike po tim pitanjima prestaje da važi. Zato zvuči neobično žalopojka književnika Milorada Popovića koji piše

Repertoar ruske imperijalne politike prema Crnoj Gori veoma je razuđen: otvorenu finansijsku, diplomatsku, propagandnu, navodno i obaveštajnu podršku dobijaju antizapadne, panslavističke i velikosrpske stranke, Srpska pravoslavna crkva, antinatovske nevladine organizacije i mediji, ali i takozvani nezavisni listovi i televizije sa pronatovskom retorikom i američkim kapitalom, te uticajni NVO-i koji imaju milionske grantove od institucija EU i Amerike“

Da je imalo objektivan, da nema povez preko očiju, i umesto ruske imperijalne politike napiše američka kolonijalna politika, shvatio bi da nema razlike i ako jedna nije dobra nije ni druga. Ako je jedna dozvoljena, dozvoljena je i druga i nema dalje. I tačka!

I nastavak natofilove žalopojke je u istom duhu, samo da vrli književnik promeni ime gazde i satelite

Strategija Imperije u najavi neprijateljstva nemaju smisla za suptilnost i tajnovitost: one ne sakrivaju svoje pretenzije i uvijek gađaju u centar, u lidera remetilačke države, kao što je to nedavno bilo sa predsednikom Gruzije Sakašvilijem ili Ukrajine Juščenkom. Tako i danas udaraju na Mila Đukanovića šireći, uz pomoć domaćih satelita, iluziju da je dovoljno samo da ode predsednik vlade i da će nestati korupcija i stoletne podele među pravoslavnim stanovništvom u vezi državnog i nacionalnog pitanja.

Nema razlike. Samo Popović ne shvata da je Rusija odlično naučila lekciju koju dugo nije mogla da razume, i da je shavtila da je Zapad najlakše tući njegovom oružjem. To shvata većina Zapadnih plaćenika, znaju da dobijaju opasnu konkurenciju pa su u panici, a od knjiga se ne može živeti, pogotvo oni  čije knjige niko ne čita, i da se ne potpisuju kao književnici, ne bi se ni znalo da su to. Bez Milove apanaže mrka kapa.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: