„Amerika neće pasti na kolena pred tiraninom“

 

Donald Tramp još nije ni predanio kao predsednik, a svetina, dovedena ko zna odakle, već je znala da je on tiranin, fašista, da podseća na Hitlera, dresirana je da uzvikuje najcrnje pogrde iz poganog arsenala kojima su liberali širom sveta dehumanizovali, depersonalizovali, delegitimizovali i satanizovali sve one koji su se otimali njihovoj kontroli.

Nose vašingtonskim ulicama, kao nekad Beogradom, znak kosti skupljen u pesnicu. Demonstracije predvode glumci, pevači, građani, a seljaci, tupavci, krezavci su, zna se, za Miloševića, pardon za Trampa. A tu je i liberal Keri sa psom.keri

Obama je, za razliku od Trampa, na samom startu dobio Nobelovu nagradu za mir a bacio je desetine hiljada bombi, pobio stotine hiljada ljudi, žena i dece, stvorio migrantski talas od više miliona ljudi a slovi za ikonu demokratije, zaštitnika ljudskih prava.

Poništio je međutim osnovno pravo na život, na život dostojan čoveka. Uništio je porodicu, zaveo diktaturu LGBT, bičem „političke korektnosti“ uterao je ljudima strah u kosti koji je održavao lažima sluganskih medija kojima teško da može da se odupre i novi američki predsednik, i ravno je čudu koliko se dugo, protiv te surove mašinerije, održao Milošević.

Obama je tvrdio da Amerika ima pravo da „zavrće ruke“ neposlušnim liderima, bio je dakle tiranin i diktator u svetskim razmerama. Amerika je gazdovala Evropom obećavala je prijem pokusnim balkanskim kunićima, i to ne prijem među države Amerike, nego prijem u EU, čime je jasno odredila mesto i status EU u tadašnjem svetu, i čude se što Tramp nije zainteresovan za takvu Evropu, te ga u besu i histeriji nazivaju nacionalistom, izolacionistom, graditeljem zidova, konzervativacem i ko zna čim sve, a sve zato jer su nesposobni da žive bet tutorstva Amerike, jer su niko bez njene sile, i otuda panika.

Nemoćna prema gazdi, Evropa je svoje frustracije lečila na nama. Upoznali smo iskeženo pravo lice Evrope koja nas je zasipala uranijumom „zbog odbrane evropskih vrednosti, zbog izgradnje humanije Evrope“, videli smo surovo lice sluge željnog da zadovolji gospodara.

Očito je da je sve, kao i danas, smišljeno u prekookeanskim, Soroševskim  laboratorijama. Potkupljeni ili ucenjeni evropski političari i, isti takvi, domaći „izdajnici“, su potom pedantno realizovali dobijeni zadatak.

Što se nas tiče, naš nezaustavljivi pad u ambis najavljen je krilaticom „Slobo-Sadame“ koja je odjekivala Beogradom, početkom 90-ih.

Na osnovu čega su je demonstranti izvikivali? Nije se tada uopšte znalo kakve će ta dvojica nečuvene zločine tek da počine, kakvi će to tek biti diktatori.

Zašto se, ako je tadašnja Srbija predstavljala „zadnji bastion boljševizma u Evropi“ nije skandiralo Slobo-Kastro ili Slobo-Kim Il Sungu jedan.

Jesu li demonstranti i glavni izvikivač Vuk Drašković bili vidoviti? Nisu!

Jesu li bile vidovite žene u bundama koje su 1991. oko zgrade Narodne skupštine, palile bele (katoličke) sveće budućim žrtvama srpskih zločina. Naravno da nisu. Samo su čitale sinopsis budućih događaja pisan u Vašingtonu a iščitavan po trgovima zemalja koje su imale nesreću da se nađu na putu Zapadnim demokratorima.

Davno pre beogradskih demonstracija skicirana je tužna sudbina Srbije i Iraka u pokvarenim kuhinjama Zapada.  Znalo se odavno i za buduće sankcije, i za bombardovanje, i za satanizaciju, i za hapšenje na Vidovdan i vešanje na Bajram?

Da li su davno, pre početka krvave predstave na Balkanu, ispisane uloge te nesrećne dvojice, nekada zapadnih favorita, a krilatica, koja se tada činila besmislenom, kasnije se pokazala kao duboka i neraskidiva veza, stvorena u virtuelnom svetu pomešane stvarnosti, rata, igara, i razarajuće propagande.

Najtužnije je što su te besmislene priče, pored ispraznih klijenata „slobodnih Evropa” i glasova Amerike, „progutali“ i mnogi pošteni i čestiti ljudi, kivni zbog čekanja u redu za ulje, brašno i šećer, ne shvatajući da onda svi mi moramo biti Hitlerovi Nemci, sa ledom (hladnjačama) umesto vatre (krematorijuma), sa jednonacionalnim trovanjima Šiptara umesto višenacionalnih  gasnih komora za Jevreje, da će nam se desiti „mali (veliki?)“ Nirnberg, da ćemo olako izvikivanje besmislenih parola platiti strahovito visokom cenom, te da će mržnja prema pojedincima i radovanje  nad njihovom tragičnom sudbinom, biti naše zadnje seirenje pred upisom u svetsku knjigu zla, a o finansijskoj, moralnoj i psihološkoj katastrofi  da i ne govorimo.

Možemo li mi kuda iz blata u koje smo se sami ugurali, i guramo se i dalje sasvim bezglavo, možemo li jedni druge da prestanemo da gađamo tim blatom i svet uveseljavamo do suza?

Možemo li iz te rupčage u koju nas, oni sa strane,  surovo guraju kada na trenutak podignemo glavu od pretnji i ucena, kada zaiskri neka varljiva nada koju  licemerna Evropa tako nemilosrdno ugasi kofom prljave vode, optužujući nas čak i da nećemo da letimo iako oni znaju da mi znamo da letimo.

Možemo li da se okrenemo sebi, svojoj državi, da gledamo svoj interes, opšti a ne lični, da se ne dešava kao nekad da Americi poklonimo MKS i čitavu zemlju da je gaze i oru gusenicama oni iz Ohaja (za rat je trebala čitava Amerika), a da nas sa 300 milona dolara mita opet pobedi  neki Beriša, jer savršeno dobro zna ono o čemu mi pojma nemamo, zna da njima  samo treba novca, novca, novca, i svežeg mesa, muškog i ženskog, i droge.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: