Amaterski

Kakav god da je, Tadić se nije usudio da područje severno od reke Ibar (koje neodgovorni srpski političari zovu severno Kosovo, što ono nije čak ni geografski) preda pod šiptarsku upravu. Kada mu je to naredila Merkelova, rekao je da bi u tom slučaju izgubio izbore, na šta mu je ona odgovorila: So what? I izgubio je izbore, ali je sačuvao bar malo, malo časti.

Tada je „međunarodna zajednica“ napravila dil sa jednim raikalskim krilom, koji su sebe nazvali naprednjacima. EU je uputila Nikoliću čestitku još dok su izbori bili u toku, da pokaže za koga je (pod izgovorom da je administrator sajta Unije žurio kući pa okačio čestitku pre vremena, što doduše znači da su znali pobednika pre završetka izbora), i dobili smo na vlasti nekadašnje radikale, koji su, kao i svi njihovi prethodnici, verovali da će da nadmudre Zapad, ne shvatajući da se igra po davno napisanom scenariju, koji slušaocima trenutno čita Mogerini.

Svi oni koji su na vlast došli posle 2000., po pitanju Kosova i Metohije, kršili su i domaće i međunarodno pravo. Po svim, i danas važećim, aktima: Povelji UN, presudi Badinterove komisije, Rezoluciji 1244 i Ustavu, Kosovo je suštinska autonomija u okviru suverene i teritorijalno celovite Srbije.

Rezoluciju 1244 su svojim glasovima podržale sve članice SB UN, dakle i Amerika, i Engleska, i Francuska, i sve tri su je sramno pljunule i pogazile, i naravno ne samo to, nego se nepravno (protivno pravu) postupanje zove kriminal.

I sad se čude što novi američki predsednik hoće da ukine UN, a da se ne zapitaju čemu one drugom služe, nego da neko tamo, dobro plaćeno, društvance razbija dosadu, kako je beskorisno naklapanje, u toj besmislenoj  organizaciju, okvalifikovao predsednik Tramp (Trump says UN just a club for people to ‘have a good time’).

Kako se pregovara pokazao je Milošević koji nije dozvolio da NATO pre potpisivanja Kumanovskog sporazuma, doduše, preobučen u uniforme KFOR-a, stupi na Kosovo i Metohiju, koje po Rezoluciji 1244 pripada Srbiji, i jedino o čemu je moglo i trebalo da se razgovara sa kosovskim Šiptarima je obim i sadržaj te suštinske autonomije Kosova u okviru suverene i teritorijalno celovite Srbije, što je garantovao SB UN, sve sa te tri zemlje, lažne demokratije, koje su same sebi pljunule u lice.

I šta smo danas dobili posle 17 godina nebuloznih uveravanja da sva ta popuštanja i nerazumna autodestrucija srpske države vode miru i boljem životu Srba u pokrajini.

Do čega su vlasti, koje su područje severno od reke Ibar darovale Šiptarima, dovele Srbiju i Srbe na KiM, vidi se danas, kada žive nikad teže, kad UČK naotužan dugim cevima plaši srpsku sirotinju širom pokrajine, kada oni nemaju elementarno slobodu kretanja, kada žive gore od Jevreja u Varšavskom getu, kad im preoravaju groblja i pogane crkve, kad na sve to Vučić samo ima da kaže

Ostanite mirni po svaku cenu, budite dostojanstveni, ponosno čuvajte svoje srpsko ime i prezime, ne napuštajte ognjišta, mi ćemo se boriti za vas.

Ispade ipak da je njemu najteže, da ga muče, da je na sve pristao, da ga oni lažu, kako će on da ih prijavi učiteljici Mogerini, Evropskoj Uniji koja nas je bombardovala, koja nas je zasula uranujimom, ubijala decu, rušila, a kad gradi, gradi Kosovo na otetoj zemlji, i zaluđivati se sa njima pet godina, pa to je mnogo čak i za ljude malih intelektualnim kapaciteta.

Vučić se čudi da Šiptari hoće da sruše svaki stubić (na mostu na Ibru) koji nisu osvojili, što im svaka ulica u severnoj Mitrovici ima svoj smisao, i umesto da nešto nauče od njih, koji ne daju ni pedalj onoga što smatraju da je njihovo, srpski vlastodršci galantno poklanjaju celo Kosovo i Metohiju, a naprednjaci na sve to udaraju granicu, jer, navodno, mir nema cenu, a ima i te kakvu. I opet ga nema.

Šta čovek da kaže na Vučićevu žalopojku osim da je neverovatno da ne primećuje, neće da primeti, ili sve to radi iz nekog razloga, da se EU  sa njima -„pregovaračima“ , već pet godina šegači kao sa malom decom. Ma kakvom malom decom, pa i ona bi za ovo vreme digla ruke od svega, a kamoli odrasli ljudi

Imam sačuvane sve teme iz Brisela, a kada sam se vratio, sve se promenilo. Ne možete da pobedite argumentima. Džabe meni što 4 godine govorim o ZSO koja je suština Briselskog sporazuma, jer su svi odnosi Srba i Albanaca bazirani na tome.

Rečeno mi je: „Tišina, nema razgovora o tome!

A onda kažu: „Hajde da rešavamo taj most.“ Pa čekajte, je l treba mi da ga rešavamo ili oni? Da vas ne zamaram tehničkim glupostima o stubićima… Kada smo

prihvatili sve što su tražili,

oni su došli i rekli: „Zaboravite, nismo razgovarali“, objasnio je premijer.

Vučić neprekidno priča da „mir nema cenu“, a to samo Šiptarima daje krila, jer kad „mir nema cenu“, preti se ratom, a pošto srpske vlasti misle da će apsolutnim ispunjavanjima svih mogućih zahteva, i zavitlavanja, EU i njenih klijanta, uspeti da zadovolje čudovište, nema toga na šta neće pristati, što i sam Vučić potvrđuje.

Na sve su pristali, kako vidimo, ali to još nije dovoljno. I kad priznaju Kosovo, na red dolazi „istočno Kosovo“, a zatim i Niš – Nishi, kao dragulj u šiptarskoj kruni, zatim Vojvodina, Krajina, Šarengradska ada i ko zna šta sve, jer „mir nema cenu“, a kad nema daj ovo, daj ono, tako da se postavlja sasvim opravdano pitanje da li su srpske vlasti uopšte svesne o čemu se ovde radi, ili se mi možda varamo.

Ova najnovija režija oko „severnog Kosova“ je u funkciji davno datog obećanja da će se priznati nezavisnost Kosova, nekada pod firmom puta u EU, a danas pod firmom čuvanja „mira po svaku cene“, pa zašto onda ne i po cenu priznanja nezavisnosti, a žurba je zbog promenjenih međunarodnih okolnosti. Nikolićevo aktiviranje je u funkciji njegove neutoljive želje za vlašću, a kad čovekom ovlada strast umesto razuma, lako mu je da potpiše sve, a kamoli neko priznanje.

Akteri režije ubrzanog priznanja Kosova međutim zaboravljaju da je KiM bila autonomija u okviru Srbije, u međunarodno priznatoj državi Jugoslaviji, što Šiptarima i njihovim iznajmljenim mentorima  ništa nije smetalo, da, kad je došlo vreme, uzmu oružje, počnu da ubijaju iz zaseda, siluju, pale, vade organe i organizuju šverc narkotika, da drogom i novcem potkupe anglo-evropske skotove, da unajme najveće države da ratuju za njih.

Niko im nije pričao da „mir nema cenu“, jer da jeste oni nikada ne bi stvorili svoju državu, a put Šiptara od „Prizrenske lige“ do danas je jasan pokazatelj svima koji žele slobodu, da ona traži  žrtve, da od kukumakanja i tužakanja nekakvoj Mogerini nema ništa.

Slavne srpske komite se prevrću u grobu kad „vide“ na šta je spalo njihovo sramno potomstvo. Ali šta i očekivati od naroda izroda, „oslobodilaca“ koji su 1945,. krvnički prebili, tada ostarelog, slavnog vojvodu Bojovića?

Možda je i bolje da već jednom nestanemo, da ne brukamo bar slavnu istoriju i ne zatrpavamo je najgorim smećem. Da bar ostane priča o časnom i hrabrom narodu, kao ona ona priča o hrabrim braniocima Masade.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: