Ko se seća Ketrin Ešton

Predsednik Makedonije, Đorđe Ivanov, odbacio je zahtev Brisela da pogne glavu i dodeli mandat premijera Zoranu Zaevu, koji je skupštinsku većinu obezbedio tako što je prihvatio antiustavni zahtev Albanaca (sročen u Tirani) čiji karakter konfederalizuje Makedoniju i stavlja na nju posmrtni pokrov.

Ivanov je pokazao da predsednik jedne države ne sme da se ponaša poput neke strine i da nije izabran samo zato da sebi, svojoj porodici, i parazitskoj kliki koja ga okružuje, pruži život kakav nisu ni sanjali da postoji, o trošku sirotinje.

Predsednik i premijer Srbije, na primer, treba da se ugledaju na Ivanova i Gruevskog, da shvate i nauče šta je posao vlasti. Nisu to prazne priče, blokada medija, marketnški marifetluci tipa neviđenog rasta BDP, navale stranih investitora, potpune zaposlenosti i ostalih nebuloza kojima nas svakodnevno zasipaju, nego pre svega očuvanje države i naroda, kao osnovnog nacionalnog interesa, od koga starijeg nema.

Naše vlasti se se odrekle Kosova, šta više rade na njegovom međunarodnom priznanju, što nije glavni problem, problem je što učestvuju u stvaranju velike Albanije, što su dozvolili da Šiptari kupuju Niš, i pride hoće da im prave put do tamo, da čovek ne poveruje, da se zapita kako je takva budalaština uopšte moguća.

Šiptari su po Jašariju dali ime aerodromu u Prištini, a mi, umesto da smo podigli spomenik deci, herojima sa Košara, dižemo spomen ploču državnom kriminalcu.

Kako je moguće da ne smemo da objavimo dokaze o zločinima nad Srbima, kako bestidno, čak i zakonski, proganjamo svaku pomisao na to, sudimo i kažnjavamo samo građane Srbije, izgleda jedine ubice, što podupire sliku o Srbima monstrumima i ostalima kao nevinim žrtvama srpskog ludila. Učestvujemo time u skrivanju zločina nad Srbima.

glave

Klanjali su se srpski vlkastodršci na sve četiri strane sveta, ispunjavali sve i svašta, čak i ono što im niko nije ni tražio, tvrdili da su im svi prijatelji, a kome su svi prijatelji, prijatelja i nema, pogotovu u politici u kojoj je sve interes ili sila.

A mi silu nemamo. Ekonomski, vojno, demografski, zdravstveno, socijalno, kulturno, mi smo društvo u dubokom ambisu. Umesto da učine nešto, vlasti se samo bave izborima, zaduživanjem i ispunjavanjem prohteva „međunarodne zajednice.

Vlast mora da ima čvrstinu, da bude otporna na pritiske, da ima ciljeve i postavi granice koje se ne mogu preći.

Umesto toga mi imamo neprekidno kukumavčenje i valjanje po podu u Briselu, ponašaju se vlastodršci poput đačića koji druge, bolje, inteligentnije i harzmatičnije đake tužakaju kod učiteljice, koja baš takve đake voli, a prezire ove tužibabe što samo kukaju.

Stvrano teško čovek može da razume Aleksandra Vučića koji se javno žali Federiki Mogerini:

ŠTA bi bilo da sam pozvao Srbe u BiH i Crnoj Gori da uzmu stvar u svoje ruke, kao što je Hašim Tači poručio Albancima u Makedoniji? Pa obesili bi me na Terazijama, za primer!

Potpuno je tragično to što je Vučić svestan da ga tretiraju kao krpu i što na to pristaje, ali nije jasno što se i kome žali. Svoje mesto je sam odredio.

Nijedan srpski premijer sudbini nije mogao da izmakne i svako ko seda na tu vruću fotelju prvo mora da se pozdravi sa brigom o sebi. Vučić se međutim, kao „đavo krsta“, plaši „vešanja“ a tu više nema ni stava, ni politike, ni čuvanja države ni ostvarenja nacionalnih ciljeva.

Ako je sve podređeno tome da ne doživi Zapadnu sudbinu Miloševića (stvarno ubistvo) ili Koštunice (političko ubistvo) onda je jasno otkud Briselski sporazumi i pomoć u gradnji nezavisnog Kosova, NATO okupacija, podilaženje Aliji, Milu, EU, Bajdenu, Klintonu, Šrederu, Merkel, Englezima, Mogerini, Rami, Tačiju, Hanu. Otuda i pristajanje na toliko poniženje, na koje bi malo koji seljak iz jadne Srbije pristao.

Umesto što stalno ističe da on ne dozvoljava nikome da  ponižava Srbiju, bilo bi bolje da prestane da pristaje da njega ponižavaju razni, iz beskonačne plejade likova iz sveta, koji na njemu leče svoje komplekse niže vrednosti, a Srbiji rade o glavi.

Seća li ko, na primer, Ketrin Ešton, a odlučivala je o svemu i bitnom i nebitnom za nas. Prilazili su joj bogobojažljivo kao vernici ikoni Bogorodice Trojeručice.

eston

Ko seda u fotelju srpskog predsednika ili premijera, fizičko i političko postojanje mora da ostavi za sobom. Kome je bitan život, neka se bavi poslom koji nijhe rizičan i odgovoran, neka sedi kući ili igra šah sa penzionerima na Kalemegdanu.

Vučić nije svestan da sve što im čini, da ga ne „obese na Tearzijama za primer“, nije dovoljno, kao što nije bilo dovoljno nijednom od prethodnika. Oni nemaju milosti i ne pamte ništa od onoga što im je učinjeno. Kad dođe vreme uklanjaju bez milosti.

Hrabar čovek umire samo jednom dok naše vlasti umiru svaki dan u strahu šta će im ko reći reći i da li su pogodili nečija očekivanja.

Oni koji bi da vode državu moraju da budu hrabri, odgovorni i odlučni, na samo prema bespomoćnoj sirotinji,  ili da se ne hvataju u to opasno kolo.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: