Infantilna politika

Nema šta Rama da preti da će se Kosovo i Albanija ujediniti kad je to samo finale dugogodišnje borbe zemalja Zapada da stvore veliku Albaniju na razvalinama Srbije, Makedonije, Grčke i Crne Gore tako da zapomaganje srpskih vlasti na tu temu nema više nikakvog smisla.

Albanija je zemlja koja je naoružala teroriste OVK, a 1999., kršeći međunarodno pravo, napala je Srbiju bez objave rata u sadejstvi sa NATO paktom ali, i pored svega, Srbiju nisu mogli da okupiraju vojnom pobedom. Ušli su na prevaru, kao snage UN; američke i engleske trupe su samo preobučene mogle na Kosovo.

Albanija je dakle naš otvoreni neprijatelj ali je to ministar policije saznao tek danas i sav razočaran kaže da je „Ramina izjava otvoreni akt nepijateljstva prema Srbiji.“

A to je onaj Rama koji se šepurio po Beogradu i Nišu, zapišao granice velike Albanije vožnjom od Preševa do Tirane, iznenadni prijatelj Aleksandra Vučića zbog koga treba da gradimo put Niš-Priština, onaj Rama koji je nad Beogradom prosuo cisternu fekalija.

Beogradske vlasti su karaulama označile kosovsku državu, ali ni to nije dovoljno jer Šiptari idu dalje i albanski predsednik Nišani dolazi u Bujanovac kao da je to deo velike Albanije a nesrećne srpske vlasti ni da beknu, a za sramotu ne znaju.

Dačić se poput deteta žali na Ramu Englezima i Amerima a oni nas bombardovali baš da stvore Kosovo, zametakvelike Albanije. Dačić ih poziv, dakle, da osude sopstvenu politiku. Da li je svestan šta priča ili igra na kartu srpske prostote, da prikupi još koji bedni poen zarad neke udobne fotelje.

Dačić je međutim dirnuo tamo gde i Đinđić pred smrt, što mu nisu oprostili, i što se pokazalo kao veoma opasno pitanje: Stavio je u istu rečenicu Kosovo i Srpsku a to je izgleda nedopoustivo i opasno što bi čovek koji tri decenije traje na političkoj sceni morao da zna za svoje dobro.

Dakle ono samohvalisanje o liderstvu u regionu, o prijeteljima na sve četiri strane sveta, o Srbiji ekonomskom i političkom čudu -tigrovima od papira.  Stvarnost je, međutim, da nesmemo da povučemo nijedan potez u našu korist, da samo možemo da kukumavčimo i prenemažemo se i obmanjujemo sopstvene građane koji žive na rubu egzistencije i strahu da od ovoga postoji gore.

Sve je to moralo da se rešava na temeljima odgovorne politike, u granicama jasne i čvrste platforme odlučne zaštite nacionalnih interesa, ali petooktobarski prevrat Zapadne sile su i platile baš zato da dovedu jednu pogodnu ekipu političara za jednokratnu upotrebu, da je iskoriste do maksimuma, da zatim dovedu drugu, treću,…, pogodniju garnituru, da podigne letvu, i svaka od tih ekipa je čvrsto verovala da će upravo ona, kao mnogo pametnija od prethodnih, konačno ispuniti sve što se od nje traži i da će je potom zahvalni Zapad ostaviti na vlasti duže od Đukanovića.

Međutim, na snazi su i dan danas, veoma važni akti međunarodnog prava -presuda Badinterova komisije i Rezolucija 1244- koje su te garniture pogazile, a koji su garantovali, a i danas garantuju, suverenitet i teritorijalni integritet Srbije s Kosovom kao suštinskom autonomijom u njenom sastavu, i to što je Srbija pogazila i međunarodno i domaće pravo znači da je sve što činilo van tog okvira nepravno – dakle ništavno.

Infantilno je uverenje da će sve biti rešeno de jure ako vlasti Srbije pristanu na nekim pregovorima da ti akti međunarodnog prava više ne važe, jer pristanak Srbije nije nikakav pravni instrument koji je stariji od tih važnih akata, već je, naprotiv, zapanjujuće nezakonito ponašanje, koje bi Srbiju moralo da izvede pred neki međunarodni sud zbog kršenja međunarodnog prava.

Sve pregovore sa Prištinom, Srbija je morala da vodi isključivo u granicama Rezolucije 1244 i jedino se moglo razgovarati o sadržaju i obimu suštinske autonomije Kosova u okviru suverene i teritorijalno celovite Srbije. Svi razgovori i pregovori suprotni presudi Badinterove komisije, Povelji UN, Rezoluciji 1244 i Ustavu Srbije,  vršeni pod pretnjama, pritiscima, ucenama i lažnim obećanjima, suprotni programima na kojima su stranke dobile vlast, apsolutno su ništavni pred svakim seoskim sudom, a kamoli pred sudom međunarodne pravde.

Sloboda kretanja, izlazak srpske dece iz kosovskog geta, ekonomija, verska i kulturna dobra, lična i državna imovina, o svemu se tome moralo razgovarati paralelno u okviru razgovora o suštinskoj autonomiji Kosova u Srbiji, a ne ovako, da se puzeći prizna Kosovo, pa da se onda kao čudimo i zovemo prijatelje noću da ih molimo da ne podrže prijem Kosova u UNESCO što je priča za malu decu, mada ni ona više ne veruju u takve bajke.

Srbija ne vodi nikakvu politiku. Još je Koštunica obilazio oko Hrama u Beogradu kad je Kosovo objavilo nezavisnost umesto da je preduzeo energične korake da slovenijama, makedonijama, crnim gorama pokaže na delu da su nam neprijatelji i da će morati da se suoče sa posledicama svojih sramnih odluka.

Ako pogledamo zemlje koje su podržale prijem Kosova u UNESCO,

Avganistan, Albanija, Austrija, Belize, Engleska, Gabon, Gambija, Gvineja, Dominikanska republika,, El Salvador, Estonija, Italija, Kuvajt, Makedonija, Nemačka, Pakistan, Sent Kits i Nevis, SAD, Tajland, Togo, Ujedinjeni Arapski Emirati, Francuska, Holandija, Crna Gora, Češka i Švedska.

da smo ozbiljna država to bi za nas bio spisak država prema kojima bi morali da povedemo drugačiju, vrlo diferenciranu politiku, sa merama srazmernim njihovoj sili, a ne samo da trubimo da su nam svi oni prijatelji i da nam se dive, kad je evidentno da to uopšte nije tačno.

Avganistan i Pakistan su, kako vidimo, članice UN i UNESCO. To su regularne države koje imaju svoje vlade, parlament, vojsku, granice, Pakistan ima i atomsku bombu, a mi primamo, hranimo, lečimo i brinemo se o gomilama njihovih građana, na specijalnom migrantskom zadatku u Srbiji, i osnovni bi red bio da im hitno uskratimo gostoprimstvo, jer nisu oni ugroženi od nas nego mi od njih i sramota da oni bez pasoša i viza prolaze kroz Srbiju kao kroz švajcarski sir.

Belize, Gabon, Gambija, Gvineja, Dominikanska republika, El Salvador, Sent Kits i Nevis, Tajland, Togo, su zemlje koje treba precrtati i ako slučajno trošimo pare na neke ambasade ili predstavništva u ovim provizorijumima od država to treba hitno obustaviti.

Austriji, Italiji i Češkoj treba poslati video da se podsete kako su oni koje su oni predložili da čuvaju srpske crkve rušili i palili te svetinje i pitati ih da li ih je bar malo stid šta rade. Treba im uložiti oštar demarš. Sramnoj Češkoj pogotovo.

Izgubljeni Đukanović ne može da shvati da mu ništa neće pomoći da se održi na vlasti i njegovu tragičnu odluku da podrži idiotsku ideju da se UČK stara o srpskim svetinjama, srušiće vreme koje dolazi  i ona srpska Crna Gora koja će zbaciti jaram kriminalne, višedecenijske diktature pod zaštitom Zapada.

I šta čovek da kaže o našim prijateljima iz Amerike, Nemačke, Engleske, Albanije i Emirata?! Ništa drugo osim to, da su oni možda prijatelji premijera, ali svaki dan, bez imalo takta, sasvim otvoreno potvrđuju da su neprijatelji Srbije i to bi im svaka vlast saopštila.

Ovako, oni možda zaista ništa nisu krivi, pošto ih mazohističko vođenje srpske politike prosto vuče da nas stavljaju ne sve veće muke, jer što nam veće klince zabijaju pod nokte naše vlasti tvrde da su nam sve veći prijatelji. Kad bi im možda ovdašnje vlasti saopštile da nismo mazohisti, da ne uživamo u mučenju, da ga doživljavamo kao neprijateljski akt, možda bi čak i oni shvatili da uopšte ne prija njihov teror, iako im je možda drugačije predočeno.

Ne može čovek da se ne zamisli nad Vučićevom izjavom da bez podrške Nemačke i Amerike ne bi bio u stanju da vodi Vladu Srbije. Ako je ovo svakodnevno šutiranje Srbije kao prazne kante podrška bez koje ne može da funkcioniše Vlada Srbije onda smo stvarno u izgubljenoj poziciji.

Da smo ozbiljna država uputili bi otvorenu zahvalnost državama koje su bile protiv prijema Kosova u UNESCO:

Argentini, Angoli, Brazilu, Ekvadoru, Etiopiji, Indiji, Kini, Kubi, Maroku, Meksiku, Namibiji, Nigeriji, Rusiji i Španiji.

To bi bili naši prijatelji da imamo bar malo časti i obraza. Pogotovo treba ceniti podršku dve važne islamske zemlje – Maroka i Nigerije. Zar ovaj impozantan skup država nije meritorniji od onog bednog društva koga su se dohvatili Nemci i Amerikanci.

Nisu to naši prijatelji i oni to ne kriju i nisu odgovorni za mazohističko vođenje politike po kome su nam mučitelji najveći prijatelji. Vlada može da funkcioniše bez podrške Rusije i Kine a ne može bez Nemačke i Amerike! Da li smo svesni izgovorenog ili je sve u domenu nesvesnog? Kako god da je, naša ad-hoc, od danas do sutra, politika izmišljenog prijateljstva sa našim najvećim neprijateljima svakim danom pokazuje sve katastrofalnije rezultate.

Hoće li Srbija moći da izađe iz tog pogubnog kola veliko je pitanje, ali ako joj neprijatelji i dalje budu prijatelji, a prave prijatelje nastavi da tretira kao tamo neke marginalce, ne zaslužujemo ništa bolje od ovog sadomazohističkog ludila, kome smo se, sasvim nerazumno, podali bestidno do krajnjih granica gosteći najveće neprijatelje kao prijatelje.

Posle Šrdera dočekali smo albanskog lobistu Mekejna. Danas su mu Rusi u Siriji zarobli prijatelja Bagdadija. Biće veselo kad se američki demokratski opozicionar raspriča i srpske vlasti konačno shvate da im ti koje dovode nisu nikakvi prijatelji. Narod, za razliku od njih, to zna vrlo dobro.

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: