Dečaci Pavlove ulice

Slike sa sastanka lidera članica NATO pakta nedvosmisleno ukazuju na potrebu njegove hitne reorganizacije u vidu smanjenja broja članica ili uvođenja čvrstog protokola za susrete lidera, da se ljudi širom sveta drugi put ne bi gadili i zgražavali nad ispraznim vašarom taštine mentalno nedovršenih ljudi.

Kad hrupi ona gomila lidera neminovno mora da nastane borba za prvi red, toliko degutantna i jadna, baš kao što je jadna nesrećna Kolinda Grabar ili tragični Duško Marković.

Kolinda je ličila na prvačića koji juri učiteljicu: kesi joj se, ulaguje, trčkara da je stigne, sve čini da je primeti, a Marković na dečačića koji se gura da  stane u prvi red.

I naravno, kao među svom decom, iskoči jedan koji misli da je neko zauzeo njegovo mesto, progura se, prolakta, odgurne drugog, trečeg dečačića, i kad se izbori, kad dođe u prvi red trijumfalno zategne kravatu, zabaci glavu nazad, isturi bradu napred i čitavim svoim telom trijumfalno, kao petlić, demonstrira ko je među njima glavni a (crno)Marković samo što ne zaplače.

Dečak Makron ništa nije zaostajao u mangupluku. Išao je u susret gomili – pravo prema Trampu. Na dva-tri metra, kad se Tramp spremao da mu iščupa ruku iz ramena, naglo je skrenuo prema Merkelovoj – lideru protivničke strane na globalnom nivou, pa se rukovao sa osobom do Trampa, i taman kad je mislio da je on na redu, Makron ga je ponizio sa još jednim rukovanjem sa osobom sa potpuno suprotne strane, pa je tek tada na red došao Tramp, koji onako ozlojeđen i nije mogao ništa drugo da uradi nego da ga prodrma, razvali mu ramena i pokuša da mu iščupa ruku jer nije išlo da ga nokautira.

Nekome je sve to bilo smešno, nekome degutantno a nekome izazvalo zebnju u kostima.

Te jadne, smešne infantilne osobe drže svet u šaci. Umesto da posećuju zavode za lečenje mentalno neodraslih i adolescenata, drže prst na tasteru za nuklearno uništenje, koji će pritisnuti ako se pokaže da ubijanje nevinih ljudi širom sveta ne može da zadovolji njihove bolesne ideje o sopstvenoj veličini i značaju.

Svakog razumnog čoveka mora da uhvati strah kad shvati da se u rukama tih sitnih, malih, iskompleksiranih, frustriranih inafantilnih ličnosti nalazi oružje za uništenje života na ovoj planeti i da spasa zapravo nema.

Zar iko razuman može da očekuje nešto dobro od dece u telu ljudi koja, umesto praćke, u rukama imaju toliku razornu i nekontrolisanu moć.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: