Poluosovina Beograd -Tirana

Vekovni problem sa Šiptarima mora da se reši na jesen, a za tako kratko vreme ni jedan običan brak ne može da se razvede a kamoli da se nađe rešenje za stogodišnji mir kako tvrdi Vučić, koji je i sam svestan dubine problema, a opet hita

„Mislim da su stvari mnogo složenije i da treba da uđemo dubinski u sve detalje, ja sam u tim razgovorima pet godina… Nas nekoliko je koji smo u tome pet godina, u svakom detalju, svakom privrednom subjektu na KiM, u Gaziovodama, u Valaču… Kada uđete u sve to onda vidite koliko je to složen, komplikovan i veliki problem“

Još je Cvijić uočio da je prirodan izlaz Srbije na Jadransko more Medovski zaliv, a ne Crna Gora, tako da niko i ne spori da bi rešenje srpsko-albanskog spora donelo prosperitet Balkanu, da išta zavisi od Srba i Albanaca, ali nije tako.

Jasno je da osovina Beograd -Tirana ne odgovara strategiji velikih sila, jer im liči na ideju: „Balkan, balkanskim narodima“ koju su oni uvek davili u moru krvi i reci zločina čim pokuša da zaživi.

Dok su Srbi satanizovani, oklevetani i poniženi, Šiptari mogu slobodno da prolaze srpskim krajem osovine, da kupuju imovinu, da se leče, da potplaćuju srpske političare i šire granice Albanije, dok zauzvrat Srbi žive u getima, nemaju pravo na život a kamoli na slobodno kretanje, ni ličnu i imovinsku sigurnost, jer će se uvek naći „malji deca“ koji mogu razbiti glavu, porazbijati spomenike, pucati, poturati eksploziv i ubijati. A mala deca ne znaju šta rade pa kazne nema, ali postoji granica koja funkcioniše kao polupropustljiva membrana: Šiptare pušta u svim pravcima a Srbe samo u jednom – šut sa KiM.

Umesto da se tražila sloboda za sve ili ni za koga Srbija se našla u poziciji potpisnika Briselskog sporazuma – „političkog akta“ koji ne potpada pod ocenu srpskog Ustavnog suda, za razliku od šiptarske interpretacije da se radi o međunarodnom sporazumu koji vodi nezavisnosti Kosova i o čijoj se ustavnosti izjašnjavao tamošnji Ustavni sud.

Ali, avaj, kako vidimo, iz interetacije Vladimira Đukanovića važnog člana SNS

Albanska strana ne želi da sprovede to što je potpisala. Time su sami briselski pregovori došli do finala. E sada se postavlja pitanje šta mi da radimo“

Vlast dakle ne zna šta da radi, i kad je već potpisala nešto što nije trebala, potrebno je samo da saopšti da će nastaviti dalje razgovore kad se sprovede potpisano. Ali ne, vlast je spremna na dalje ustupke,  i verovatno bi bilo najbolje da Šiptari sa svojim mentorima sastave sporazum, kako misle da im odgovara, pa da ostatak Srbije to potpiše u ime mira i osovine.

A pre bilo kakvih razgovora morala je da se ostvari potpuna sloboda kretanja po i preko KiM, ali nije, jer su zastrašivanje i teror provedeni planski, pošto gotovo čitava populavija ostatka Srbije rođena posle 1980. nije kročila nogom na Kosovo, školski programi su promenjeni, tako da im Prizren i Đakovica nisu ništa bliži od Drača i Valone, i to stanje se takođe svesno produžava, da se promeni svest, da za koji deceniju Srbima Kosove prestane da izazviva bilo kakve emocije.

Svaka osovina, savez, ili bilo šta slično, trebalo bi da predstavlja izraz zajedničkog interesa, volje dve strane za kompromisna rešenja i saradnju. Nema osovine kad to želi jedna strana a drugoj je cilj provođenje „prizrenskih liga“ koje su odjednom postale važan argument zašto treba da damo Kosovo – jer ga Albanci žele od kraja 19. veka, jer su u ekspanziji, jer su mlađi, jači, čime se slama i volja i moral lenjog neradnog, i starog srpskog naroda koji samo čeka da mu nešto padne sa neba, kako sve češće govori Vučić, koreći opet Srbe, sada IKEA protestantskom etikom, zaboravljajući samo to da su u tim zemljama radnici pristojno plaćeni, da žive u odgovornim državama koje se o njima brinu, gde im je svaki sat rada plaćen, gde ne rade od jutra do sutra, gde su političari skromni i odgovorni.

Da je Milošević imao trunku zdrave logike poslao bi Basaru, Velikća, Dušana Kovačevića, Vuka Draškovića u ambasadore umesto Vica i Smiljkovića i pisali bi mu hvalospeve plašeći narod ratom ako bude protiv njega.

Kao, neko je za rat. Ko poželeo rat, vodio mu se po kuće, kaže naš narod, ali šta je garancija da ga neće biti? Ništa. Apetiti koji će narasti  srpskim odricanjem od vlastite zemlje samo će porasti. I ko može da tvrdi, da koliko sutra se neće opet izvući priča o tome da ako ne damo ovo ili ono biće rata. I tome naravno kraja nema.

Ili dignimo ruke od svega, i poput Roma krenimo da lutamo svetom, ili povedimo jednu razumnu politiku, ako je to više uopšte moguće u zemlji koji je Zapad neslužbeno okupirao plaćenim oktobarski prevratom, posle čega je na vlast u Srbiji dovodio kupljene i(li) ucenjene ličnosti koje su samo podizale letvicu urušavanja države.

Inače, narod je već unapred otpisan i isključen iz „unutrašnjeg dijaloga“ jer faktički i nepostoji, jer će o odgovore o njegovog sudbini Vučić tražiti

„U svim organizacijama i institucijama, u naučnim forumima, u našoj crkvi, sa civilnim društvom, nevladinim sektorom, da čujemo i razgovaramo o svemu, da stavimo i da poređamo sve stvari na sto i vidimo kakva nam je budućnost i šta možemo da očekujemo u budućnosti kao i to šta su posledice jedne druge ili treće odluke“

Jedni se zalažu da se konflikt zamrzne, drugi da se Kosovo treba predati Albancima. ali su opasni i oni koji tvrde da će biti rata ako ne ispunimo sve želje.

Niko naravno ne pominje međunarodno zakonodavstvo i da je ignorisanje međunarodnog prava kriminal kao i svaki drugi.

Presuda Badinterove komisije – važan akt međunarodnog prava i Rezlolucija 1244 SB UN garantuju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije sa Kosovom kao suštinskom autonomijom u njenom sastavu.

Poštovanje međunarodnog prava ne može da izazove rat, niti je to zamrzavanje konflikta, i jedino moguće rešenje koje zaista može voditi stvaranju funkcionalne – dvosmerne osovine i priklanjanju muslimana tom rešenju je (šta je zaista važno) je vođenje pregovora u sadržaju i obimu te suštinske autonomije Kosova što može biti sve o čemu se dogovore dve strane, a da su mogućnosti velike nema nikakve sumnje.

Svako drugo rešenje će trajati mnogo kraće nego što se nadaju Šiptari, njihovi američki zaštitnici i gomila beogradskih parazita, ljudi bez stida i srama, koji su prodali veru za večeru, koji su poništili svaki trag ljudskosti u sebi zarad uživanja u blagodetima krvavog novca kojim ih zasipaju Šiptari.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: