(Nije) sve isto, samo njega nema

Na izborima 24. septembra 2000. nije bilo pobednika u prvom krugu predsedničkih izbora, a kako čak ni američku javnost ne bi mogli da ubede da postoji diktator koji ide u drugi krug, Gazde su odlučile da hipnotisani i potkupljeni narod izvedu na beogradske ulice, da sam započne proces uništavanja vlastite države.

Koštunica je proglašen za pobednika pošto su glasovi sa Kosova i Metohije isključeni iz prebrojavanja, jer se glasalo kraće, do 19 časova, zbog noći i teške bezbednosne situacije.

Naravno da je to moglo da se učini ali su izbori na KiM morali da budu ponovljeni, a nisu, te su samim tim rezultati od 24.09. 2000. ništavni.

Ako bi se uvažilo tvrđenje da je Milošević pokrao izbore, prvo što su pučisti morali da učine je da glasačke kutije iz Savezne skupštine premeste na sigurno, da oforme (međunarodnu) komisiju od zainteresovanih strana, prebroje listiće i pred čitavim svetom dokažu da je Milošević pokrao izbore.

Ne da to nisu učinili, već je divlja horda pri upadu u Skupštinu prvo pobacala glasačke kutije kroz prozor i palila listiće na ulicana, što je jasan znak i dokaz da režim nije pokrao izbore, da Koštunica nije – ni bez listića sa Kosova, dobio preko 50% glasova, te da se zaista 5. oktobra radilo o prevratu i nedemokratskom preuzimanju vlasti.

Danas se priča da je sve isto samo Njega nema, što uopšte nije tačno. Šta je to isto? Neki likovi koji su bili vlast i opozicija i tada, i danas, i uvek će biti, jer su oni kao kuga: ljudi bez znanja, struke, ideologije, morala, uverenja, osim ako pod tim ne podrazumevamo neutoljivu glad i žeđ za moći, novcem, provodima, putovanjima, lepim ženama i muškarcima.

To je isto, i ništa više. Srbija je opljačkana zemlja. Posle 2000. ilegalno je izneto preko 50 milijardi dolara, legalno, verovatno, ništa manje.

Mnogo toga je pokradeno, urušeno, puno je ljudi otpušteno, uslovi rada su neljudski, otima se na razne načine, plate su niže nego u 2/3 afričkih zemalja. Srbija je najsiromašnija zemlja Evrope sa skoro nikakvim rastom BDP. Ljudi se iseljavaju, naročiti mladi i obrazovani, Srbiija prima ljude koji su na kriminalan način ušli u zemlju i o njima se brine više nego o vlastitom stanovništvu.

Nemamo jasan stav ni po jednom pitanju, zastupamo dnevno sasvim suprotne politike, nemamo definisan ni nacionalni cilj, ni interes, i zato je moguće da sami nudimo susedima, EU, Americi  čak i ono što ni oni ne traže.

Srbija dnevno propada. Neke privatno preuzete obaveze se moraju zadovoljiti na račun naroda i države, i naravno, to neće doneti nikakvo dobro, ni nama, a ni onima koji ih silom,pretnjama, ucenama, potplatom ili na drugi način ostvaruju.

Narod je danas hipnostisan kao i 5. oktobra 2000., samo u sasvim suprotnom smeru. Satima putuje na posao, kilometrima pešači raskopanim beogradskim ulicama, čak i ne primećujući da samo što legne, već je jutro i da mora da krene na dug put do posla.

Kao i pre 17 godina, sasvim je jasno da se kolektivnom svešću može upravljati od agresije do krajnjeg defetizma. Sreća je međutim što se narodu ne može nikada poverovati, što se nikad ne zna kada će se prenuti iz stanja u kome je, ali je nesreća što će Kurta i Murta u hodu samo da zamene mesta, jer što bi sjahao bilo koji, kad im je najbolje kad narod jašu i jedni i drugi, i vlast i opozicija. Tako je najsigurnije da će se dobar i ugodan život produžiti do u beskraj, preciznije rečeno dok konj ne crkne, a kako stvari stoje, neće dugo.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: